Aleksandar Tisma - Upotreba Coveka

  • Published on
    11-Nov-2014

  • View
    79

  • Download
    20

Embed Size (px)

DESCRIPTION

knjizevnost

Transcript

ALEKSANDAR TIMA - UPOTREBA OVEKA

Gospoiin dnevnik je omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama ija hrapava crvena presvlaka podraava zmijsku kou i u gornjem desnom uglu nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara to se poklanjaju devojicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih najbliih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoi drugog svetskog rata, ovo je jedina donekle ukusna i privlana, jedina intimna vrsta belenice do koje se za novac moe doi. U ovo se uverava i Ana Drentvenek, koju uenici zovu Gospoica, uavi jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato to je najvea, najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, ime njoj, Nemici, uliva poverenje i ini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku oputenog lista paprati izrezanom kvakom, izmeu dvaju izloga u kojima su skladno i pregledno rasporeene poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, rezai i po jedna pisaa maina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu, dugu, kao apoteka sveano polutamnu prostoriju, koja mirie na drvo i lepak, obie jednog demekastog kupca koji zamiljeno premee na tezgi krute fascikle to ih pred njega sputa, stojei na merdevinama u crnom zatitnom ogrtau, mrav i dugonog kalfa kao afran ute kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno starijim kalfom s naoarima u okvirima od srebrne ice, s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "ta izvolite?" kae ovaj, jedva rastvarajui usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad trbuiem koji zatee isti onakav zatitni ogrta od crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje afrana; odnosno "Sie wunschen?", jer ve zna da je ona Nemica i osvedoio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, to nije sluaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, ve osea dah rata, obrauna. Tada ona stidljivo, jer joj je elja potajna, podie glavu osenenu eirom sa irokim obodom, prua kaiprst u crnoj glase rukavici da pokae ka gornjim policama vie prodaveve glave koje je bojaljivo ve preletela sivim oima, i odgovara: "Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje je iroko kao i oznaka traenog predmeta, jer tako zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajuim izrazom zadobija poverenje gospoa koje ovako neodreeno, ispomaui se kolebljivim pokretom trae robu koja im je potrebna, i okrenuvi se, priavi rafovima i izvivi se gipko, pone spretnim prstima uvis pruene ruke da vadi i drugoj dodaje i ovom na tezgu slae dve, tri, sedam, osam razliitih svezaka i sveica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa poto se, dobujui prstom srednjakom po dnu police, presliao da je izloio ceo izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvarajui poneku i putajui kroz prste njene listove, kao to prodavac cipela savijajui im lub i on pokazuje kako su meke i lake. Gospoica meutim brzo klizne pogledom preko sivih i zatitno-maslinastih korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko ijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori; njeni kruti, ukasti listovi od delovodnike hartije zakrckaju padajui jedan preko drugog. "ta staje ova?" I poto prodavac saopti cenu, sputa svesku na tezgu. "Uzeu je". Kopa po torbici i plaa, dok on poletno uvija svesku u

belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je kui. Onde sveano razmota hartiju, okree svesku, lista njene ukaste, vrste stranice, vraa se prvoj, seda za sto i, umoivi pero u mastilo, ispisuje priseajui se datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomou Bojom", razume se nemaki. Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni reima kojima Gospoica pokuava da uoblii i osmisli sve ono to se s njom znaajno zbiva. Dok jednog dana, 1. novembra 1940. ne napie rei "Nova bolest", kao to je ve mnogo puta inila, ali kako vie nikad nee initi, jer e ovaj nasrtaj na njeno telo prevazii moi praenja razumom. Poi e lekarima; legae na niske otomane prekrivene belom muemom i, s oima prikovanim za tavanicu, odolevati bolnim i stidnim istraivanjima znalakih prstiju. U laboratoriji doktora Korkhamera vadie joj iz vene i prsta krv, uzeti u au mokrae; dobie nalaze i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovia, hirurga u to vreme na vrhuncu umea, zdepastog, vrstog pedesetogodinjaka, koji e je pouiti da ima upalu ui s kamenom i odmah joj predloiti dan operacije. "Odgovara?" podii e na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene, u salo urasle oi. Ona e se zaprepastiti zbog kratkoe roka, traie vremena za odluivanje. Ali: "Znate ta", rei e joj on uz nakriv saaljiv osmeh, "ako budete razmiljali, ja vas moda uopte neu primiti u moj sanatorijum, jer mi je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena e, kao grom, delovati; Gospoica e poi kui da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spavaice, vie istih gaica, prslue. Neto toplo u emu se moe leati s jorganom povuenim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao to je nedavno videla u jednoj poseti bolesnici. Ali ta? Demper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni, radni, pa juri u grad, izmeu asova, na kojima se ujedno oprata za neodreeno vreme od uenika, da kupi to nekakvo toplo a ipak neno pare odee. Svugde joj nude grubo tkanje, dreave boje. Pada s nogu obigravajui radnje dok konano ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospoe Ekmedi, kojoj se poverava do kraja. To je svetloljubiasti vuneni kaputi, tanak, bez kopanja, sa irokim a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod kue, sami povuku do lakata: ali sad ima, ipak, poslednje to joj je nedostajalo. Uto se ve sputa vee, doe joj hladno u njenoj sobici, pod igliavom svetlou sijalice koja nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene beivotne stvari baene na krevet, spremljene za sputanje u torbu, kao u raku. Spavaica, ruiasta, pa malo tamnija liseuse, gaice ruiaste i bele, belo prslue na kom je maloas uvrstila dugme koje je ve davno bilo labavo. Sve e to stati u putnu tanu s rukama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomislie da je krenula u kupovinu (moda na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj leti prema ormanu, gde ga dri na samom dnu, u senci obeenih haljina i naputenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knjiica se zacrveni, ona se mai da je podigne i prikljui kao nepredvienu dragocenost onom to je nuno. Meutim, hoe li eleti i moi ita upisati u dnevnik, pred oima lekara i asnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod jastukom, moda e je neko otkriti, u asu njene nepanje, ili dok bude na operacionom stolu, pa e iz nje itati nepozvani. Ona ustrepti, kao zateena gola. A ta ako ...? Drui, zamilja da je umrla, a dnevnik ostaje izloen ma kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko e ga tu nai? imokovika, kojoj namerava da ostavi klju od sobe, ili sestra, poto doe, obavetena

telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi, bilo bi uasno. Ali i neizbeno, poto dnevnik vie ne bi mogla braniti, skrivati. I sad vidi sebe kako lei mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, lei nepomina i obezbojena, ne znajui nita, a ovde stoji njen dnevnik, njena tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakavi. Prvi put istinski shvata da e moda umreti, i ta to znai: potpunu samou, potpunu preputenost, potpuno neznanje, nemo da za sebe bilo ta uini. Plae dugo, duboko u vee, sama u svojoj sobi, gde se gvozdena pekica davno ohladila. Zna da joj to kodi, ali ne moe drukije nego da plae i plae, sve dok se, oko ponoi, iznurena, ne zavue, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je jo i u snu potresali iskidani jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da zaloi, da se opere, obue, da raspodeli kominicama dunosti koje e sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje se i poe. O dnevniku odluka jo uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj nagloj jutarnjoj vatri, pre no to je bude ugasila sipajui na nju vode, kao to namerava? Od tog ina sujeverno se ustee, ini joj se da bi njime prizvala smrt: evo me, doi, nieg vie nemam. Onda pomilja da u svesku neto upie, pod dananjim datumom, neto pribrano, obavetenje o svom odlasku, da malo otupi ranije razneenosti koje je suvie otkrivaju, bar kako ih pamti. Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa vie ne bi smogla snage da krene (a moda bi to i bilo bolje, pomilja), i tako, jer vie ni vremena nema za dvoumljenje, odlazi iz stana nereene brige, osvrui se, javljajui se jo jednom imokoviki, koja, zateena za koritom punim nakvaenog rublja, ovla brie ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospoici ini da je ve zaboravljena. To, meutim, nije tako, jer za siromaki kraj u kome stanuje, ija panja ne dosee do optih zbivanja, njen odlazak predstavlja dogaaj, o kom se vest iri kao kolut na vodi, pa ubrzo stie i do uenike matere Slavice Boi. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad Gospoicom izvrena, da ju je obavio sam doktor Boranovi, te da se Gospoica u propisano vreme probudila, to znai da je operacija uspela. U njoj se budi astoljubiva misao da se ovim povodom, kad ve inae zaostaje za uglednijim uenikim roditeljima, istakne ako ne poloajem i bogatstvom a ono panjom; vadi iz ormana sinovljevo praznino odelo da ga oetka, pegla njegovu belu koulju, bele arape, i predvia kupovinu velikog-velikog buketa koji e te krasote upotpuniti, od cvea kog u ovo doba godine ima, videla je onomad na pijaci, narcisa i jesenjih rua. Milinko, upitan za saglasnost, daje je posluno, kao uvek. U koli on se poverava Sredoju Lazukiu, a uvee, na sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne preute stvar kod svojih kua, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zamiljeni buket razgrana se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih rua), a Gospoici u belo obojenu bolniku sobu na prvom boju dvospratnog