Andric Ivo - Staze Lica Predeli

Embed Size (px)

Text of Andric Ivo - Staze Lica Predeli

SABRANA DJELA IVE ANDRIA REDAKCIJSKI ODBOR Josip Vidmar, Crigor Vitez Petar D%ad%i, Muharem Pervi Petar Di^ail^ii, Muharem Pervi MLADOST - Zagreb, PROSVETA - Beograd SVJETLOST - Sarajevo, DRAVNA ZALOBA SLOVENIJE - LjubljanaN MW O -4 N a i 0 a M C/3 o II fKi Sif1it|gH!S|)Slii Hi iPlMfHT ti !i il* P1* !C/3 NSTAZE

Na poetku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji otro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao. To je bilo u Viegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i emerno, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji ovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde ega i vetar i sneg i kia jedu zemlju i seme u zemlji, a sve to ipak nikne i rodi

se, igo-u i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezoblije i tamu iz koje se otelo i niklo. To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani araju brda i padine oko varoi, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i ivotinja nacrtao je te puteve a nuda ih ugazila. Tu se teko i polazi i ide i vraa. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molit-ve ili seljakog prebrajan ja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kia pere a sunce okuuje i raskuuje, na kojima se sreta samo izmuena stoka i ljudi utljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srean opojnom sreom do nesvestice, srean od svega onoga ega tu nema, ne moe da bude i nikad nee biti. I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u ivotu proao, iveo sam samo od te uboge sree, od svoje viegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i oset-na otra viegradska staza, od dana kad sam je napustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odme-ravao svoj korak i podeavao hod. Celog veka me nije naputala. U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu sluaju iveo i udom se odravao u ivotu, kad se mraio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobono prostirao preda se, kao vernik molitveni ilim, tvrdu, ubogu, uzvienu viegradsku stazu koja leci svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadri u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristei svako zatije u ivotu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako u do kraja ivota, nevieno i potajno, ipak prei suenu duinu viegradske staze. A tada e se sa koncem ivota pre10 kinuti i ona. I izgubie se tamo gde zavravaju sve staze, gde nestaje puteva i bespua, gde nema vie hoda ni napora, gde e se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u naim oima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine. 11 marnimZANOS I STRADANJE TOME GALUSA Pred vee jednog od poslednjih dana meseca jula 1914. uplovio je Helgoland u transko pristanite. Brod koji je dolazio iz Crvenog mora nosio je ne samo ljude i robu nego i dah i raspoloenje tropskih krajeva. Luka u koju je brod to vee stigao odgovarala je vrelinom, arenilom i naroitom i-vou, potpuno raspoloenju koje je brod doneo. Bilo je vreme dozrelih vruina kad se dan i no gotovo i ne razlikuju, samo to mesec smeni sunce, a u svako doba dana i noi podjednako se radi i seta, jede i peva. Vreme kad se o ivotu moe pomisliti sve, osim da prolazi. Vreme kad prvo groe nagrne u grad i kad kotica u vou poinje da crni. Povrh svega toga, to je bio dan uoi navetenja rata Srbiji. Mobilizacija je bila ve otpoela. Varo se prelila kao aa. Ubrzao se i promenio tok ivota, a u svima mozgovima igrala je po jedna dotle nepoznata iskra. Zato su to vee molovi bili punij i sveta nego obino, i svetla pred kafanama ea i ivlja. Samo su vinogradi po obroncima palili jed-

nolino i mirno svoje idiline vatre. Pored muzika pred kafanama i svirke koja je ispunjavala radnika predgraa, javljale su se svaki as odnekud vojne muzike, sa svojim tekim i sveanim tonovima koji nagone sumanutu jezu uz kimu i bezrazlone suze na oi.

Sve to nije bilo nimalo neobino Galusu koji je doputovao na Helgolandu iz Adena, i koji nije ni slutio ta se u svetu deava. Ima vie od dva meseca da nije uzeo novine u ruke. Sad, pri povratku, on je na brodu viao engleske novine sa krupnim naslovima o sarajevskom atentatu, uo je i razgovore saputnika o tome. Pri reci Sarajevo, kad je prvi put pala, neto ga je hladno i neprijatno poznato pre-seklo po pasu. Ali sve to nije dugo trajalo. Danas, nama koji znamo sve to se posle toga deavalo i deava, izgleda gotovo neverovatno da jedan ovek tako olako i kao u snu prolazi pored dogaaja koji e za ceo svet i za njega lino biti od presudne vanosti. Mi danas, rastrzavani i napaeni svak na svoj nain, ne moemo vie ni da zamislimo mir, vedrinu i bezbrinu slobodu s kojom je ovek jo u letu godine 1914. mogao da putuje i da ivi. Galusu se to utoliko lake desilo to je bio u punom jeku svoga tropskog ludila, kako je docnije u ratnim godinama zvao svoj zanos iz toga leta. Zato njega sav ovaj huk i arenilo u Trstu nisu ni najmanje iznenadili. To, tavie, nije bila dovoljno visoka temperatura za njega. Jer on je jo jednako nosio u krvi i na koi oganj kojim se ispunio za onih pet13naest dana provedenih u Adenu. Kao krunu i ezlo koje se ne isputa, on je nosio svoj oseaj veliine sveta, i bio lep i gluv za sve ostalo. Treba samo da makne jezikom i oblie nepce i usne, pa da ga svega proe to njegovo oseanje koje ga je obuzelo jo pre nego to je ugledao Afriku, i nije ga vie naputalo ni asa, ni u snu, za sve vreme. Tih petnaest dana u Adenu! Ve kod dolaska u Aden, silazei s broda, jednog neistog francuskog pak-bota, on oseti u sebi dotle nepoznat, snaan i aktivan mir, i brzinu i vrstou u odlukama. Ovde u ostati petnaest dana! Odseca vrcmc i rasporeuje ga sigurno i bez kolebanja. Sve to vidi, uzbuuje ga duboko i prijatno. Sve to pomisli, izaziva odmah druge, radosne misli, nove ili znane. Povazdan go, lei ili hoda iz sobe u sobu. Kraj od arava je topal kao krzno. Seta, peva, ita pri lampi, jer su svi prozori vrsto zatvoreni. Kad prebaci nogu preko noge, obraduje se tome kao neem novom i znaajnom. Kristina, sobarica, i sluga, jedno Arape od desetak godina ali sitno i nedoraslo kao ona mala gospodska tenad sa pametnim i ivim oima, ulaze i izlaze s vremena na vreme. Svaki put glasno pozdravljaju, i on im svaki put glasno odzdravlja, kao u kakvoj ceremoniji. Jedno poslepodne, leei tako posle jela, potrbuke na hladnoj asuri, proe ga svega oseanje nekog zanosa, prostruja kroz njega svuda, i konano se skupi i nagomila u grudima, toliko da mu dah odu14 ze. U tom trenutku oseti bogatstvo i irinu sveta. I to odjednom elo bogatstvo i svu irinu sveta. I kao od udarca, osta izgubljen. Jedva hvatajui dah, doe sebi. Bio je zgrio ruke, lice pripio uz asuru, iz usta mu je tekla obilna i bistra pljuvaka. Slino oseanje imao je samo jednom. To je bilo u posve drugim prilikama i na drugom kraju sveta. Bio je novembar mesec. On je iao na neku zabavu. No vedra i studena, zvezde bistre i daleke, zemlja smrzla. Koraci su odjekivali. Najednom u visoko iznad sebe kliktanje divljih gusaka koje se sele na jug. Podie glavu put vedrog nonog neba. Tada mu isti ovaj rasko ispuni grudi, sve do grla. Oseti bogatstvo i irinu sveta. Petnaest dana u Adenu prolaze polagano, mile kao neko beskrajno platno i ume kao slap. Onakav smrtonosno moan zanos kao ono poslepodne, na asuri, nije se vie ponovio, ali je ostavio u njemu jednu vatricu od koje mu se neprestano zanosila glava i koa na njemu pretvarala u krut, vreo i drag pancir. Taj svoj oseaj moi i dostojanstva bez granica on je negovao i razvijao u sebi, tim lake to u svojoj okolini nigde nije nailazio na otpor koji bi ga ohladio i razuverio. Uvee se redovno oblaio i izlazio u etnju, najpre po uroenikom delu varoi, pa onda pred hotel Esplanad. Iz zidova jo bije vrelina. Teak zadah mora, praine, loja, natrula voa. On seta, razmahuje biem oko sebe i mesa se meu svet. Razgoni decu koja uzalud rasipaju vodu iz vodovoda. Grdi 15nekog koijaa kome su se zaglavila kola u neku kapiju, i daje kratke i jasne naredbe gde da se upre. to dalje ide, sve mu se vie ini da je on postavljen nad ovom varoi, da je na njemu briga i odgovornost za sve. A ovi polunagi i uurbani ljudi svi su njegovi podanici. Tada bi se jo jae isprsio i iroko koraao. to ovaj narod ne ide da spava? Tako bi iao sve do mranih opkopa gde su poinjala prva adenska utvrenja i odakle se videlo kako se na bastionima belasaju lemovi i palucaju ba-joneti nonih straara. Tada bi se vraao u varo. Pred hotelom, na terasi na kojoj su u etiri oka tinjale raspaljene velike kadionice s nekom materijom koja raskuuje doekivao ga je sa dubokim poklonima Crnac u belom odelu sa zlatnim dugme-tima i gajtanima. Galus bi sedao u veliku pletenu stolicu uz koju je bila privrena lepeza na ekrk. Iza njegovih lea lepezu je lagano okretao nevidljiv deak. Pio bi svoje hladno pie drei visoko glavu. Nikog nije gledao ni video. A kako su mu ui bile ispunjene umom lepeze i strujanjem sopstvene krvi, inilo mu se da ostali retki gosti pobono ute ili obazrivo apuu. Tada bi se potpuno preputao svome oseanju veliine, i mislima i matanjima o savrenoj eni. Kad se navri petnaest dana, kako se sve deavalo lako i kao samo od sebe, poe Kristina da mu vadi i pakuje stvari. On bi sedao u fotelju i puei gledao kako se sve slae u kofere. Kad je sve bilo go16

tovo, on se jo jednom proeta, nag kao obino, kroz sve sobe, prebrajajui zatvorene kofere i dotiui sve jedan po jedan biem. Na doksatu, u senci, nae Kristinu gde jeca, a kraj nje Magbul, njeno Arape, i ono plae i njenim skutom otire oi. Gotovo se ganu. Nasmei se. Podanici plau. Posle, na Hdgolandu, dok bi stajao visoko na palubi, gde je provodio najvei deo vremena, inilo mu se opet da on nosi brigu o brodu