ANDRIC Prica o Slonu

  • View
    260

  • Download
    0

Embed Size (px)

Transcript

UDK 821.163.4131.09 Andri} I.

DRAGOMIR KOSTI]

GOVOR O DRUGOM (Pri~a o vezirovom slonu Ive Andri}a. Postupak pripovedawa)Apstrakt. U Pri~i o vezirovom slonu (1947) Ive Andri}a ni vezir, ni wegov slon nisu u sredi{tu pi{~eve pa`we, kako se iz samog naslova pripovetke mo`e zakqu~iti, nego su to Travnik i Travni~ani. Wihov izrazito negativan karakter slikan je sa gotovo neverovatnom dosledno{}u. Zahvaquju}i ~estim pi{~evim digresijama, izlascima na sporedne tokove, skrivawu po raznim lavirintima proiza{lim iz majstorske tehnike pripovedawa, te slepo{}u kriti~ara (mo`da i iz ideolo{kih pobuda), ova frapantna kritika cele jedne grupacije ostala je duboko sakrivena. Vezirov slon (fil) piscu je poslu`io da nemilice razori mit o navodnoj mudrosti i ponosu Travni~ana, koji su se dr`ali kao da su bili iznad cele ostale Bosne, a, u stvari, vaqali su se po kalu kukavi~luka i bedi nedostojnoj `ivotu ~oveka. Kqu~ne re~i. Ivo Andri} (18921975), posleratna srpska kwi`evnost, posleratna srpska pripovetka, satira, alegorija. Iako su vezir i slon u sredi{tu (naslovu) Pri~e o vezirovom slonu Ive Andri}a, on u ovoj pripoveci, uglavnom govori o `ivotu u futroli (^ehov), kukavnom `ivotu-ne`ivotu i to ne pojedinca nego ~itave grupe, tobo`e gordih Travni~ana. Tako, uprkos tome {to je Xelalija jedan od glavnih junaka ove povesti (on je prisutan i kada je odsutan, wegova prete}a senka nadnela se nad svakim Travni~aninom), on u Travniku ne izgovara nijednu re~. O wemu govori legenda, koja je (kao i u slu~aju Alije \erzeleza iz Andri}eve pripovetke Put Alije \erzeleza) i{la ispred wega, Travni~ani i autor pripovetke. Ovo (ova odlika, ispad), me|utim, nije sve. Ovo je tek po~etak ove neobi~ne pripovetke Ive Andri}a. Sasvim je sigurno da se Andri}, kao ni u jednom svom delu, ovde obra~unava sa mentalitetom (karakterologijom) cele jedne grupacije, kolektiviteta, odnosno

510

Zbornik radova Filozofskog fakulteta HHH / 2006

kolektivnim duhom dela bosanskog stanovni{tva, sa Travni~anima (sli~no kao u romanu Travni~ka hronika, ali ovde u potpunosti). Taj je sukob takav i tako bespo{tedan da autor ~esto napu{ta objektivnu ili nepristrasnu autorsku pripoveda~ku poziciju i neposredno se upli}e (jetkim, sarkasti~nim primedbama) u sam pripoveda~ki tok. Ovo je zaista govor o wima, o Travni~anima zbijenim u brda i na kraju sveta, {to im nimalo nije smetalo da misle kao da su u samom wegovom sredi{tu. Od po~etka do kraja. I od po~etka do kraja kriti~an tako i toliko da se bez zazora mo`e govoriti o prisustvu izvesne intencije (ili tendencije) u ovom delu. Proizvod te intencije je te{ka, zatvorena i zatrovana atmosfera bezizlaza i jezive nepomi~nosti. Samo su dva poku{aja bila da se iz te atmosfere (situacije) iza|e. Jedan jedini svetao i ~ist napor (bole{qivi mladi}, [e}eragi}) koji je bio zatvoren ~ar{ijom i ku}om (usled bolesti) ostao je ipak izuzetak i drugi (Aqe Kazaza) koji opet svojim izuzetkom potvr|uje onaj op{ti sud o zatrovanosti ~ar{ije, ostvaruju}i se u sme{nom (neozbiqnom) kontekstu. Sve drugo izvan ta dva poku{aja je podsmeh, ironija, sarkazam. A podsmeh, ironiju i sarkazam realizuje i jedan od aktera jednog od dva takva poku{aja (Aqo. Razume se da je to autodestrukcija). Pri~a o vezirovom slonu Ive Andri}a je pri~a nagla{ene (ili istaknute) zatvorene/zatrovane atmosfere.1 Jo{ jedna takva atmosfera u Andri}evom velikom opusu (sli~no atmosferi kasabe zbog Anikine razuzdanosti u Anikinim vremenima, ili atmosferi tamnice u Prokletoj avliji). Me|utim, ovo nije samo pri~a o bednoj, kukavnoj naravi i stra{noj pot~iwenosti strahu. Pri~a o vezirovom slonu je pri~a o samoj pri~i, o pri~awu, legendi, istinama koje ~esto po~ivaju na la`ima. Pripovetka Pri~a o vezirovom slonu iza{la je 1947. godine,2 posle tri velika romana Na Drini }uprija, Travni~ka hronika i Gospo|ica (1945) i pre Proklete avlije (1954). Negde na toj sredokra}i, otprilike joj je i mesto, po{to ide u red najlep{ih (i najzna~ajnijih) Andri}evih ostvarewa. Izdvaja je (isti~e) unutra{wa struktura: slo`enost gra|e (kompleksnost), iznimna autorska anga`ovanost (kriti~nost), izvesna barokna zgusnutost (stilska i zna~ewska), rasko{na opu{tenost (dosezawe naro~ite atmosfere, zaokru`ene sfere jednog potmulog ose}awa sjediwenosti pred strahom i strahovladom; neo~ekivani upliv u tu sferu gorkog humora, ironije i autoironije), kao i obuzetost sobom, sopstvenom poetikom, pri~om i pri~awem.31 Led atmosfere prodire duboko u nas koji ~itamo Petar Xaxi}: Ivo Andri}, Nolit, Beograd, 1957, str. 166. 2 Kwi`evnost, god. II, sv. 78; 1947, str. 5592. Podvukao autor. 3 Isti~u}i sli~nosti ove pripovetke sa Prokletom avlijom, Ivo Vidan nagla{ava da wih posebno povezuje pripovjedanje samo kao tema novele. Ivo Vidan: Pri~a i povijest u Andri}evoj novelistici, Zbornik radova o Ivi Andri}u, urednik Antonije Isakovi}, SANU, posebna izdawa, kw. DV, Odeq.

Dragomir Kosti}: Govor o drugom

511

Na neobi~an na~in nas autor uvla~i u svet ove svoje pripovetke; jednom neobi~nom konstatacijom, me|usobno, ina~e, protivure~nom: Bosanske kasabe i varo{i pune su pri~a. U tim ponaj~e{}e izmi{qenim pri~ama krije se, pod vidom neverovatnih doga|aja i maskom ~esto izmi{qenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, `ivih qudi davno pomrlih nara{taja. To su one orjentalske la`i za koje turska poslovica veli sa su istinitije od svakih istine.4 To je jedan miran i muwevit zahvat kojim nas autor op~iwava, op~iwava uticajem kojem vi{e ne mo`emo da se otmemo ({to je jedno) i koji ume sasvim da zavara ({to je sasvim drugo). Autor, dakle, zavodi i istovremeno poku{ava da zavede.5 U tri re~enice toga iskaza saop{teno je da u Bosni ima dosta pri~a, da su one izmi{qene (da su to la`i), kao i da istina po~iva na wima. Ovaj iskaz je potkrepqen alegorijskom slikom (predstavom) bosanske pastrmke, koju ve{ti ribolovci lako hvataju, a oni neve{ti je ~ak i ne primete (a nekmoli uhvate); takvi je ne vide, odnosno vide ne{to drugo: drugo do s vremena na vreme crnu i muwevitu brzu prugu kako preseca vodu od jednog kamena do drugog, a li~i na sva{ta pre nego na ribu.6 Ova alegorijska slika nije, me|utim, u korelaciji s prvim iskazom, ali jeste s potowim. Ispostavqa se, naime, da iako je Bosna puna pri~a, one nisu dostupne svakome, kao one bosanske pastrmke, nego samo odabranima, ve{tima da pri~e uo~e i prepoznaju: Sa tim pri~ama je sli~na stvar. Mo`ete da `ivite mesecima u nekoj bosanskoj kasabi pa da ne ~ujete ni jednu od wih pravo i potpuno, a mo`e vam se desiti da slu~ajno zano}ite negde i da vam, za jedno ve~e, ispri~aju i tri i ~etiri takve pri~e, i to od onih posve neverovatnih koje najvi{e kazuju o mestu i qudima.7 Sa op{teg plana (bosanska kasaba) pri~a se spu{ta na sasvim konkretan, konkretnu kasabu a to je Travnik. Zapravo, ne ba{ na Travnik, nego na wegove `iteqe Travni~ane: Travni~ani najmudriji qudi u Bosni, najvi{e takvih pri~ajez. i kw., kw. 30, Beograd, 1979, str. 517. Ne{to daqe on isti~e da je to tematski cjelovita novela o pripovjedanju, str. 519. A Svetozar Koqevi}, nagla{avaju}i izuzetnu slojevitost pri~awa u ovoj pripoveci, isti~e da je ona zami{qena kao pri~a o jednoj travni~koj pri~i unutar koje se raspredaju razne druge pri~e. Svetozar Koljevi}: Pripovetke Ive Andri}a, Zavod za ud`benike i nastavna sredstva, Beograd, 1983, str. 54. 4 Ivo Andri}: Pri~a o vezirovom slonu. Sabrana dela Ive Andri}a, kwiga peta: Nemirna godina, Udru`eni izdava~i, Beograd, 1981, str. 41. Podvukao autor. 5 U Pri~i o vezirovom slonu, a i na mnogim drugim mestima u Andri}evoj prozi, neposredno je iskazana sumwa u istinitost informacija, koje kru`e u dru{tvenom opticaju. Andri} vrlo ~esto razmatra pitawe la`nih i iskrivqenih poruka. Ono {to se saznaje po~e{}e mo`e biti la`, izmi{qotina, fikcija. Neko je ne{to ~uo, dobro ili krivo, ne{to je izmislio, po svome dopunio polaznu informaciju, pa je rekao nekom drugom, koji opet transformi{e poruku na svoj na~in. Jan Vje`bicki: Putevi spoznavawa sveta u Andri}evoj prozi, Delo Ive Andri}a u kontekstu evropske kwi`evnosti i kulture, Zbornik radova sa Me|unarodnog nau~nog skupa odr`anog u Beogradu od 26. do 28. maja 1980, gl. i odg. urednik Dragan Nedeqkovi}, Zadu`bina Ive Andri}a u Beogradu, Beograd, 1981, str. 159. 6 Pri~a o vezirovom slonu, isto. 7 Isto, str. 4142.

512

Zbornik radova Filozofskog fakulteta HHH / 2006

znaju, samo ih retko kad pri~aju strancima, isto kao {to bogati qudi najte`e daju pare iz ruke.8 Za{to Travni~ani ne pri~aju rado, posta}e jasno ne{to kasnije. U svakom slu~aju, ve} taj prvi dodir sa Travni~anima, prvi pristup wihov u pri~u, po~iwe zajedqivo; ali tek ako se posmatra iz celine pri~e, tj. iz onoga o ~emu }e tek biti re~i, odnosno iz ne~ega {to }e tek kasnije uslediti, ina~e je sasvim logi~no da tamo gde su najmudriji qudi ima i najvi{e takvih pri~a. Da ne{to nije u redu s Travni~anima i da }e se oni podvr}i kriti~kom ispitiva~kom duhu, pokaza}e druga re~enica toga pasusa: Ali zato svaka wihova pri~a vredi za tri druge; naravno, po wihovoj proceni.9 A o kakvim se to pri~ama radi upu}uje re~enica koja dolazi sasvim na kraju toga uvodnog dela, u kojem se nazna~uje {ta }e i kako autor daqe pripovedati. Pri~a o filu, koja se tu nagove{tava, zaista je alegorijska.10 To je pri~a o `ivotiwi da bi se pokazalo kakvi su qudi, ili boqe kakvi mogu biti. Ali, ona nije basna. U stvari, ne postoji pri~a o `ivotiwi, nego o `ivotiwi i qudima, o `ivotu u jednom ne~ove~nom, razqu|enom svetu. Pri~a o vezirovom slonu je, zapravo, pri~a o strahu i strahovladi. To je pri~a o neslobodi u relativnoj slobodi, o slobodnim qudima koji nisu slobodni. To je pri~a o Travni~anima. Prva re~enica u toj pri~i o filu upu}uje na wih: Kad je smewen dotadawi vezir Mehmed Ru`di-pa{a, Travni~ani su se zabrinuli, i ne bez razloga.11 Ali i ne samo o Travni~anima i samim Travni~anima. Ve} pri~a o drugome. Nekako, uvek o drugom. Na primer, o Said Ali Xelaludin-pa{i. Iako se i u toj pri~i pri~a o drugome (o kalemima za pisa