ANTI–HUMANIZAM IDEOLOGIJE LJUDSKIH PRAVAscindeks- Ćirić, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava U svojoj suštini, ljudska su prava sinonim za ravnopravnost, ali je sasvim jasno da moćnima uopšte nije

  • Published on
    04-Mar-2018

  • View
    213

  • Download
    1

Embed Size (px)

Transcript

  • Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

    Jovan iri Institut za kriminoloka i socioloka istraivanja Beograd

    UDK: 316.752.4 Pregledan nauni rad

    Primljen: 31. 04. 2000.

    ANTIHUMANIZAM IDEOLOGIJE LJUDSKIH PRAVA U ovom lanku, autor govori o tome da su ljudska prava vrlo relativan pojam. Ako

    pokuavamo da gradimo jedan jedinstven globalni sistem prava, to znai da negiramo pravo ljudi iz razliitih civilizacija da daju svoj sopstveni odgovor na pitanje ta su to ljudska prava, ta je to normalno, moralno, pravedno. Istovremeno, svima onima koji su "neliberalni", negira se pravo da budu protiv ideologije ljudskih prava, to se izraava u opasnoj sintagmi da nema slobode za neprijatelje slobode.

    Kljune rei: ljudska prava; antihumanizam; normalnost; moralnost; kultura; individualizam; globalizacija

    * * *

    Velika je jeres danas biti protiv ljudskih prava, ili makar samo tvrditi da su

    ljudska prava puka fraza koja lepo zvui i slui najrazvijenijim zemljama Zapada za pritiske na druge zemlje, svoje politike protivnike (omski. 1995: 17-10). Pa ipak, da li se moe rei da je neko protiv ljudskih prava upravo za rad zatite istih? Paradoksalno, ali mnogi koji su eleli da oveanstvu donesu slobodu, demokra-tiju, ljudska prava, jednom reju raj, u svojoj megalomanskoj uobrazilji, najee su stvarali pakao (Hayek, 1997: 37-38). Sve krupne rei koje se pozivaju na ovekoljublje, demokratiju, slobodu, jednakost, ljudska prava, osim to zvue vrlo emocionalno i raspaljujue, u odreenoj meri uvek zvue i pomalo licemerno i neiskreno. Zanosnost takvih rei jeste zapravo zanosnost same revolucije, ali, svaka revolucija podrazumeva i revolucionarni teror. Teror prema svima koji su protiv humanosti, demokratije, ljudskih prava, ime dolazimo do apsurda o kojem je ovde re, do anti-humanizma ljudskih prava. Nije li zato pria o ljudskim pravima samo licemerje1 monih, kojima do ljudskih prava slabijih nije mnogo stalo?

    1 Vrlo tipian primer licemerja je i izvetaj amerikog ogranka organizacije "Human rights

    watch", povodom NATO-bombardovanja Jugoslavije, gde se trai od NATO da napravi razliku izmeu vojnih i civilnih ciljeva, odnosno zahteva se od NATO da u okviru izvoenja ratnih operacija, mora obezbediti potovanje ljudskih prava. Oni dakle jesu protiv stradanja civila, ali nisu protiv rata, to je u najmanju ruku paradoksalno i licemerno. ("Smetaju im samo civilne rtve"- "Politika" 9.2. 2000. B. Radivoja)

  • Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

    U svojoj sutini, ljudska su prava sinonim za ravnopravnost, ali je sasvim jasno da monima uopte nije stalo da stvarno budu ravnopravni sa slabijima, jer kada bi bili ravnopravni, onda ne bi ni bili moni. Pa ipak, ideologiju ljudskih prava lansirali su upravo moni. Ali upravo ti moni, SAD pre svih, nikada nisu ni prihvatili, ni ratifikovali neke od vrlo vanih meunarodnih konvencija kojima se tite ljudska prava. Od one o zabrani korienja nagaznih mina, do one o formiranju stalnog Meunarodnog krivinog suda.2 Odnosno, u krivinom zakonodavstvu i u praksi zadravaju neka izrazito nedemokratska i antihumana reenja, koja ukljuuju i smrtnu kaznu za maloletnike. (Mrvi-Petrovi; orevi. 1998: 4-49) Ljudska prava, globalizam i ukidanje dravnih granica se zahteva od drugih, ali se pri tome insistira na zatiti nacionalnih interesa SAD, po sistemu da nevidljiva ruka trita nikada nee funkcionisati bez skrivene pesnice, a to je Armija SAD (Vratuaunji, 1999: 39).

    Kad je re o krivinom pravu na primer, treba rei da krivino pravo, ma koliko to paradoksalno zvualo, titi ljudska prava, upravo putem njihove negacije. (Zlatari, 1968: 507) Ovakvoj jednoj klasinoj definiciji odnosa krivinog prava i ljudskih prava, teko se ta moe prigovoriti, osim da je to ipak krajnje relativistiko shvatanje, gde dolaze do izraaja dijametralno suprotna tumaenja istih pojmova. Ljudska prava jednog oveka uvek stoje u suprotnosti sa ljudskim pravima drugog oveka.

    Sistem krivinog prava je sistem pravnih odredaba kojima se tite ljudska prava stvarnih i potencijalnih rtava krivinih dela, to je sistem zatite graana od kriminala. (Bai, 1968: 525) Nasuprot tome, sistem krivino-procesnog prava je sistem pravnih odredaba kojima se tite ljudska prava uinioca krivinog dela, (osumnjienog, optuenog, ili osuenog) pred arbitrernou, samovoljom, ili preteranom represivnou drave i njenih organa. (Zupani, 1988: 616) U teoriji, se istie da je pogreno krivini postupak i individualna prava tretirati kao sukobljene kategorije, ve jedna kazna treba da bude prihvaena ne samo od strane drutvene zajednice ve i od strane osuenog lica, koje treba da prihvati presudu kao pravednu reakciju na sopstveno neprihvatljivo ponaanje. (Panovi-uri, 1995: 210) Ali, koliko je to samo jedna uxbenika floskula, daleko od realnosti? Da li se zaista moe oekivati da e osueni bez obzira koliko mu blaga kazna bila izreena, tu kaznu prihvatiti, ili e se uvek braniti, makar i pred samim sobom i sopstvenom saveu, po sistemu: "Svi to rade, a samo sam ja kanjen, samo ja ispatam!" Onaj ko je toliko samokritian da iskreno prihvata kaznu koja mu je izreena, najee ni ne ini krivina dela.

    ini nam se da su ljudska prava vrlo relativan kriterijum koji dozvoljava da jedan te isti fenomen bude tretiran i u pozitivnom i u negativnom smislu. Sa stanovita ljudskih prava bi se moglo rei da ni u kom sluaju nije u redu kada se i za relativno sitne, bagatelne delikte, propisuju vrlo stroge, drakonske kazne, jer je

    2 O tome na primer u tekstu Miroslava Stojanovia; u "Politici" od 24.1.2000. pod naslovom

    "Sindrom imperijalne moi", str. 4.

    70

  • Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

    to onda jedna preterana represivnost, koja zaista ugroava ljudska prava uinilaca krivinih dela, optuenih i osuenih. Ali, ukoliko zakonodavac, vodei rauna o ljudskim pravima delinkventa, elei da ne bude preterano represivan, propisuje blage kazne, tada ugroava ljudska prava rtava krivinih dela. Pri tom se ponajmanje radi o tome da li se strogim kaznama drutvo titi od kriminala, bitno je to da kazna uvek ima i jednu svoju vrlo vanu ulogu katarzinog rastereenja za rtvu i pranjenja negativnih emocija (boli i patnje) koje su izazvane izvrenim krivinim delom (iri, 1998-a: 76-83). Pravda tei da bude zadovoljena, kazna je nain zadovoljenja pravde, a to "pravo na zadovoljenje pravde" je vrlo bitno ljudsko pravo, preduslov psihofizike uravnoteenosti jedne linosti, rtve delikta (Backovi, 1996: 110) .

    Moglo bi se dakle gledano iz jednog ugla, rei da se ljudska prava tite strogim kaznama, dok gledano iz drugog (suprotnog) ugla, se moe rei da se strogim kaznama u stvari ne tite, ve ugroavaju ljudska prava, tako da neko ko hoe da kae da se u jednom drutvu ne potuju ljudska prava, uvek moe izrei jednu takvu konstataciju, jer se neija ljudska prava uvek naruavaju. Efikasnost jednog sistema, obino uvek stoji u suprotnosti sa njegovom humanou. Socijalizam jeste humaniji sistem od kapitalizma, ali je zato manje efikasan, pa zbog svoje neefikasnosti, on moe biti i manje human. Kapitalizam, nasuprot tome jeste efikasniji od socijalizma, ali je zato manje human. S druge strane, zbog svoje efikasnosti, on se moe ispoljavati i kao humaniji od siromanog socijalistikog drutva. Sve je dakle relativno i moe se sagledavati i na ovaj i onaj nain. Isto je i sa efikasnou i humanou strogih kazni, kojima se spreava kriminalitet. to je kazna efikasnija, obino je manje humana, i obrnuto. Jedan despotski reim, moe s pravom isticati, "hvaliti se", da je on svojim strogim kaznama, represivnom kriminalnom politikom, uspeo da zatiti veoma vano ljudsko pravo na sigurnost svojih graana pred kriminalom. Takvi despotski reimi mogu uivati znatniju podrku javnog mnjenja upravo u sferi represivne borbe protiv kriminala gde se nee mnogo voditi rauna o ljudskim pravima delinkvenata (Bajo Fernandez, 1983: 165).

    S jedne strane, nije u skladu dakle sa idealima pravde, humanosti i ljudskih prava insistirati na onome to najire javno mnjenje obino trai, a to je beskompromisna i krajnje represivna borba protiv kriminala (Fati, 1997: 92). Sa druge strane, meutim, koliko god se inio anti-demokratskim, nehumanim, demagokim, nenaunim i pogrenim, laiki argument da su ipak vanija ljudska prava nevinih rtava, nego ljudska prava zloinaca, taj se stav ipak ne moe u potpunosti odbaciti. Za najire javno mnjenje kada je re o kaznama i kriminalnoj politici, odnosno kada je re o zahtevima da kazne budu blae i humanije, moe biti karakteristina reakcija u stilu: "Pitao bih ja njega, da je on, ili neko njegov najblii, stradao, bio rtva, da li bi i tada bio tako human i velikoduan", ili, na primer, isto tako karakteristian nain razmiljanja u stilu da su "zakoni pravljeni za lopove, a ne za potene ljude." Takvo rezonovanje se moe veoma mnogo kritikovati i moemo mu se podsmevati, kao primitivnom, ali, ako zaista elimo da

    71

  • Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

    potujemo ljudska prava, onda moramo potovati i to ljudsko pravo da se razmilja primitivno, preciznije reeno, pravo da se bude konzervativan.3 LJudska prava, dakle, podrazumevaju i pravo konzervativaca da se bude protiv ljudskih prava, tj. pravo da se na probleme ljudskih prava i demokratije gleda kroz optiku i retoriku "reda i discipline". Odnosno, biti liberalan, znai biti liberalan i tolerantan ne samo prema istomiljenicima, liberalima, ve i prema konzervativcima. Ili, reeno na drugi nain, liberali mogu postojati samo ako postoje i konzervativci, oni su liberalni u odnosu na njih, a ne u odnosu na same sebe. Kako emo znati da je neko liberalan, ako nema onoga koji je konzervativan. Liberali bi, meutim, esto da ukinu konzervativce, odnosno pravo konzervativaca da se bude konzervativan, a da pri tome za sebe i dalje zadre pravo da se nazivaju liberalima. Stvar je verovatno psiholoke prirode i kao takva bi se mogla analizirati,4 ali, injenica je da oni koji sebe proglaavaju najliberalnijim, obino su najmanje tolerantni za svako drugaije ne-liberalno miljenje.

    Jedan totalitarni reim moe vrlo ubedljivo da brani svoj sistem vrednosti i svoj sistem drutvenih odnosa i potovanja ljudskih prava, jer je u njegovom vremenu, za vreme njegove vladavine, stopa kriminala minimalna, a graani mogu iveti bez ikakvog straha za ivot, telesni integritet i imovinu. Ko moe negirati "ljudsko pravo" na sigurnost pred kriminalom, na ivot bez straha pred kriminalom? Drugi, liberalni reim bi na to mogao staviti jedan drugi, sasvim ubedljiv kontra-argument, da se tu radi o velikoj opresiji reima i da kriminala tu nema zato to ljudi u jednoj takvoj zemlji ive u strahu od policijske i dravne torture. Ko moe negirati to "ljudsko pravo" na ivot bez straha od opresije reima i torture policije? U svakom bi sluaju bilo anti-humanistiki presuivati na taj nain to bi se reklo da je humanije da se ivi u strahu od kriminala, a bez straha od policije, i obrnuto naravno. Isto kao to bi bilo nepravedno odgovarajui na pitanje ta je pravda, rei da je pravda ono to kao odgovor nudi klasian komunistiki drutveni sistem prisilnog egalitarizma, ali relativno velike socijalne sigurnosti.

    3 Ili, kako bi to rekao Matija Bekovi, na vrlo ironian nain: "Nema demokratije za

    neprijatelje demokratije!" (u tekstu pod naslovom "O zloupotrebi demokratije" u Miroslav Egeri, Antologija savremene srpske satire, Beograd 190. str. 249-251.) Odnosno kako je to sa traginom ozbiljnou bilo zapisano u robespjerovsko revolucionarno vreme: "Nema slobode za neprijatelje slobode! "

    4 Najnetolerantniji ljudi obino najee govore o svojoj tolerantnosti. Svako verbalno naglaavanje i isticanje neega, bilo ega, izaziva odreeno podozrenje. Dobar, poten i astan ovek nikada nee isticati te svoje osobine, jer e smatrati da je to nedostojno jednog zaista dobrog, potenog i asnog oveka. Demokratske su u svojim naslovima obino uvek najnedemokratskije zemlje (DR Nemaka, ili DNR Koreja na primer), ili isto tako u svojim verbalnim odreenjima one zemlje koje su najmanje nezavisne, postaju nezavisne (NDH na primer). Liberalnost i tolerancija se dakle ne nalaze u verbalnim iskazima, ve prvenstveno u odnosu prema neistomiljenicima. Suprotno Robespjeru, slobode dakle ima samo onda kada je ima i za neprijatelje slobode. LJudskih prava ima kada ih ima i za one koji su protiv ljudskih prava, odnosno kada se humano, sa blagonaklonim razumevanjem postupa ne samo prema delinkventu, ve i onda kada se uvaava rtvino (ljudsko) pravo zadovoljenje pravde, na represivnost prema delinkventu.

    72

  • Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

    Pojam pravde, a on je sam po sebi vrlo blizak pojmu ljudskih prava, se drugaije tretira u demokratijama, a drugaije u diktaturama, drugaije u socijalizmu, a drugaije u kapitalizmu, pa zbog toga on i nije pogodan za precizno pravno regulisanje i pravo mora izbegavati operisanje tim i takvim pojmovima (Kelzen, 1995: 912).

    Neko ljudsko pravo uvek mora biti negirano, ba zato da bi se zatitilo neko drugo ljudsko pravo, koje se u datom trenutku ini vanijim, a to znai da ljudska prava ne mogu biti opti, univerzalno-vanvremenski pojam, opta vrednost, od koje se polazi u izgradnji svih drugih pravnih instituta.

    Uzmimo u razmatranje primer kanjavanja delinkvenata. Sasvim je ispravno, sa stanovita humanosti, demokratije, ljudskih prava, kada se kae da cilj kanjavanja uinilaca krivinih dela nikako ne sme biti puko kanjavanje, odnosno ista represija, retribucija, ve to mora biti prevaspitavanje i resocijalizacija delinkventa, kako bi mu se pomoglo da se on, nakon izdrane kazne normalno ukljui u drutveni ivot. Sve to zaista zvui vrlo humano. Ali, nije netano ni kada se kae da je prevaspitavanje-resocijalizacija jedan vid vrlo jake ideoloke represije, kojom se ukida delinkventovo pravo da ne prihvati u osnovi ideoloki etablirane norme, pre svega o tome ta je dobro, a ta nije, ta je zlo, a ta nije, kakvo ponaanje je poeljno, a kakvo ne. Bez nekog velikog preterivanja se moe rei da je resocijalizacija vid "kloniranja" drutvene svesti, gde se u "hegelovskom"smislu, delikventu ukida pravo na svoj sopstveni nain razmiljanja, na svoj sopstveni vrednosni sud (Lejins, 1978: 56). Pogotovo je to tipino za tzv. "nerepresivne", "nepunitivne" sankcije, mere bezbednosti (naroito meru bezbed-nosti obaveznog psihijatrijskog leenja i uvanja u zdravstvenoj ustanovi, gde zbilja moe doi do mnogo teeg i drastinijeg ugroavanja ljudskih prava (Marjanovi, 1987: 628)), odnosno za sve one sankcije koje su neodreenog trajanja upravo zato da bi se delinkventu pomoglo da se popravi, da bi se prema njemu humano postupalo, da bi se potovala njegova ljudska prava (Ancel, 1990: 13).

    Upravo iz tog razloga se u savremenim koncepcijama kanjavanja ak i maloletnika, sve vie uvodi princip pravednosti-zasluenosti kazne, odnosno kanjavanje prema tim principima, a ne prema principima resocijalizatorsko-prevaspitnog tretmana, jer se pod izgovorom zatite ljudskih prava maloletnika, kanjavanjem koje zanemaruje pravdu i pravednost, ljudska prava maloletn...