Ivo Andric - Kuća na osami

  • View
    111

  • Download
    25

Embed Size (px)

DESCRIPTION

S

Transcript

IVO ANDRI KUA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKEKnjiga etrnaesta Dopunjeno izdanje

UVOD

To je jenospratna kua na strmom Alifakovcu, pri samom vrhu, malo podalje od ostalih. U prizemlju, u kome je zimi toplo, a leti hladovina, nalaze se prostrani hodnik, velika kuhinja i dve manje sumrane sobice pozadi. Na spratu su tri povelike sobe; jedna od njih, ona s lica, koja gleda na otvorenu sarajevsku dolinu, ima irok balkon. Po konstrukciji i veliini, on lii na bosanske divanhane, ali nije graen kao one od prirodnog belog drveta, nego je obojen tamnozelenom bojom, i ograda mu nije od oblih trabozana, nego od pljosnatih dasaka rezanih kao na balkonima alpskih kua. Sve je to graeno devedesetih godina tano 1887 kad su i domai ljudi poeli da zidaju kue pod plan, sa izgledom i rasporedom na austrijski nain, i u tome napola imali uspeha. Da je to bilo samo desetak godina ranije, ta zgrada bi bila zidana potpuno na stari turski nain, kao veina kua na Alifakovcu, a ne na vapski, kako su graene kue u ravnici oko Miljacke. Tada bi se iroki hodnik na ulazu u prizemlje zvao ahar, a balkon na spratu divanhana, i sve to ne bi imalo ovaj hibridni izgled graevine kod ijeg su podizanja elje i planovi ili u jednom pravcu, putem neeg novog i nepoznatog, a ruke, oi i sva ovekova unutranjost vukli u drugom, ka starom i uobiajenom. Priroda i raspored nametaja, boja zidova, beki lusteri od kristala i 9

mesinga, zemljane bosanske pei sa loniima- i domai ilimi po sobama govore takoe o tom dvoj-stvu. Iznutra kao i spolja jasno se ita sudar dveju epoha i proizvoljna meavina raznih stilova, pa ipak sve se to sliva u atmosferu toplog ljudskog prebivalita. Vidi se da stanovnici ove kue ne dre mnogo do spoljnjeg izgleda stvari, ni do njihovih naziva, ali zato umeju da uzmu sve to te stvari mogu da prue za skroman, miran i udoban ivot ljudima kojima je vie stalo do ivota nego do onog to se o njemu moe smisliti, kazati ili napisati. Ovde stvari i zgrade u svojoj iskonskoj bezimenosti i savrenoj skromnosti prosto slue prirodno skromnim i sreno bezimenim ljudima za njihove jednostavne i malobrojne potrebe. Tu vlada onaj mir koji stalno elimo a teko ostvarujemo u ivotu, i jo tako esto, bez prave potrebe i na svoju tetu, beimo iz njega, Lepo se moe iveti i raditi u tim sarajevskim kuama. U ovoj o kojoj je sada govor ja sam pre nekoliko godina proveo elo jedno leto. Ovo su se-anja iz te kue i iz tog vremena. Tanije reeno, samo neka od tih seanja; ona o kojima mogu da govorim i umem neto da kaem. Svetio jutro letnjeg dana. Razdanilo se odavno i ja sam se okupao i dorukovao, ali jo sam pun, od nonih prsta do temena, kao neke magle, bezoblinih i bezimenih nonih snova. Oni su me tako ispunili poto su prvo izeli elu moju iznutricu i popili svu krv iz mene. Sad ljudi svuda u ovom gradu pristupaju poslu. Otpoinje opti radni dan za sve, pa i za mene. Samo, dok oni sedaju za odreen posao, sa manje-vie odreenim ciljem pred sobom, ja rasejano gledam slike i predmete oko sebe kao tue i nove i, pravei se nevet, oekujem da moj posao otpone u meni. Sa naivnim lukavstvom (koga ja tu zavaravam i za10

to?) traim jue prekinutu nit moje prie, trudei se da izgledam kao ovek koji ne trai nita, oslukujem da li se javlja u meni njen glas, spreman da se sav pretvorim u priu, u deli jedne prie, u jedan prizor ili jedno njeno lice. I manje od toga: u trenutak jednog prizora, u jednu jedinu pomisao ili pokret toga lica. U toj tenji ja obilazim oko svog cilja, ravnoduan i bezazlen na izgled, kao lovac to okree glavu od ptice koju lovi, a koju uistini ne gubi ni za trenutak iz vida ... Moram tako da radim, to mi je postala druga priroda. Jer, onog trena kad se u meni javi zraak dnevne svesti i kad priznam sebi svoju nameru i kad svoj cilj nazovem njegovim imenom, znam ta e biti. Tanja od najtanje izmaglice, rasprie se sva ova atmosfera bezimenog sna, i ja u se nai u znanoj sobi, onakav kakav sam u linoj karti ili u spisku stanara svoje kue, ovek sa svojim utvrenim generalijama, bez ikakve veze sa linostima ili prizorima prie 0 kojoj sam jo maloas razmiljao, daleko od one prekinute niti koju sam, krijui to i od sama sebe, eljno i uzbueno traio. A tada, tada e to dobro znam!odjednom posiveti moj dan koji je tek otpoeo i preda mnom e se, umesto moje prie i mog posla, otvoriti nepodnoljiva trivijalnost nekog ivljenja koje nosi moje ime, a nije moje, i smrtonosna pusto vremena koja odjednom gasi svu radost ivota, a nas ubija polako. Eto, zbog toga sam ja tako sujeverno i smeno ODrezan, tako beskrajno strpljiv, i mogu toliko da izdrim bez daha i pokreta, pritajen pod kupolom ovog jutra kao na dnu nekog svetlosnog okeana. Ali biva da moj dan otoone i drukije, a ne vrebam i ne oekujem ja moje prie nego one mene, i to mnoge odjednom. U polusnu, dok jo ni oi nisam otvorio, kao ute i rumene pruge na sputenoj 11

roletni mog prozora, zatrepere u meni, same od sebe, isprekidane niti otpoetih pria. Nude se, bude me i zbunjuju. I posle, kad se spremim i sednem za posao, ne prestaju da navaljuju lica iz pria i odlomci njihovih razgovora, razmiljanja i postupaka, sa mnoinom jasno odreenih pojedinosti. Sad ja moram da se branim i krijem od njih, hvatajui to vie pojedinosti i bacajui to god mogu na spremljenu hartiju.

BONVALPASA

Najgrlatiji i najnasrtljiviji od mojih posetilaca izgleda da je trbuati i drski Bonvalpaa (u stvari ClaudeAlexandre comte de Bonneval, poreklom iz najvieg francuskog plemstva). To je snaan pedesetogodinjak, ukoljica, raspikua, gurman i veseljak sa otresitou i samopouzdanjem francuskog feudalca, sa prodornou avanturiste i bludnog sina koji smatra da ovek vre-di samo onoliko koliko ume da se probije u svetu i nametne ljudima. Nesravnjiv kavaljer, drzak na kocki, straan u dvoboju. Kad se onemoguio u francuskoj vojsci, prebegao je protivnicima svoga kralja i stupio u slubu bekog dvora. Tu se^ pod komandom princa Evgenija Savojskog, istakao isto toliko svojim sposobnostima koliko i svojim raspu--snim ivotom i svojom kavgadijskom udi. Dugi niz godina je proveo u carskoj vojsci, doao do najviih poloaja, jer je bio majstor vojnog zanata i ratnih vetina, a lino neustraiv i hrabar, ali na kraju se i tu zamerio svima, pa i princu Evgeniju i samom caru. Najposle je, ogoren i beei od kazne, napustio austrijsku slubu, preao u Veneciju, a otud prebegao u Tursku. Imao je nameru da ode u Carigrad, da sultanu ponudi svoje usluge, svoje znanje i iskustvo, za borbu protiv bekog dvora i da se tako osveti za pretrpljena ponienja, ali ga nepoverljive turske vlasti nisu pustile dalje od Sarajeva. Tu je, sa pratnjom

m

13

i poslugom, uzeo pod najam veliku kuu na Kovaima kao privremeno boravite. Taj boravak u Sarajevu produio se neoekivano. Prolazili su meseci, prola je i ela godina i nastupala ve i druga. Da bi skratio dugo vreme i razagnao dosadu, nestrpljivi i preduzimljivi Francuz, koji je imao razliita i iroka tehnika znanja, ispitivao je oko Sarajeva i po srednjoj Bosni naputene rudnike. I u tom poslu se ponaao samouvereno i sigurno, kao ovek koji na naroit nain osea materiju, lako hvata dodir sa snagama u zemlji, a ima dar da nanjui bogatstva koja se kriju u njoj. Traio je, kako se govorilo, zlato, a naao je kameni ugalj. Covek otvoren i iroke ruke, on se, ak i u ovoj nepoverij ivoj i zatvorenoj sredini, slobodno kretao i lako povezivao sa ljudima svih vera i stalea. Za to vreme austrijska iplomatija inila je sve da onemogui svog generala dezertera, i da ga uniti pre nego to mu poe za rukom da doe do Carigrada i da tamo razvije svoj rad protiv Bea. Francuski ambasador u Carigradu imao je opet svoje razloge da se nimalo ne raduje dolasku francuskog aristokrate, odmetnika'! avanturiste u Carigrad; zbog toga nije ni odgovarao na njegova mnogobrojna pisma. U Sarajevu su austrijski agenti pokuavali ak i da ga otruju. Ali Bonval se sprijateljio sa stareinama sarajevskih janiara, koji su ga uzeli u zatitu i u svemu ga pomagali. Tada su Austrijanci mitom i prevarom uspeli na Porti da izrade njegovo izruenje. Pred opasnou da bude vezan sproveden na austrijsku granicu, gde ga je oekivala sigurna smrt, Bonval je, po savetu svojih sarajevskih prijatelja, preao na islam. Kao oveku filozofu i skeptiku, njemu ta promena vere nije padala teko, a time je jednim mahom osujetio sve planove svojih protivnika. Kao musliman, on sada nije mogao biti izruen nijednoj hrianskoj dravi. A kad se, posle janiarske pobune, promenio reim u Carigradu i iskrsla mogu14

nost rata protiv Austrije, Turci su sami pozvali Bon-vala u glavni grad, gde mu je poverena dunost instruktora artiljerije. Oko sedamnaest godina proveo je grof Bonval, sada Ahmetpaa, u Carigradu, sa svim peripetijama, padovima i dizanjima koje svaka sluba na visokim poloajima u Turskoj nuno nosi sa sobom. Ziveo je, kao i dotad, veselo i rasipniki, svojski i slobodno, vezujui se ili sudarajui se, bez plana i rauna, sa Turcima i hrianima, ne pokoravajui se nikom i niem, sluei samo svojoj elji da se osveti Austriji. Vrio je savesno svoju dunost turskog pae, ali u isto vreme vodio je prepisku sa uglednim linostima u Francuskoj, izmeu ostalih i sa Volterom. Sve do samrtnog asa prireivao je gozbe na kojima je igrao i pevao obesne vojnike pesme. Pa ipak, umro je sa oseanjem aljenja to se njegov pepeo nee po-meati sa pepelom njegovih predaka. Dok je umirao, o njegovu duu su se otimali hode i katoliki popovi iz Pere, zabrinuti i jedni i drugi za njegovo veito spasenje o kome on sam nije nikad brinuo. Pobedile su hode. Sahranjen je po islamskom obredu, na najlepem carigradskom groblju. Ali ovaj Bonval koji, viui ispod mojih prozora i navaljujui na moja vrata, eli da ue u moju priu nije nikad onaj iz carigradskog vremena, nego onaj i onakav kakav je bio kad je, najpre prebeg a zatim renegat, iveo gotovo dve godine u Sarajevu, ekajui dozvolu da krene put Carigrada. Ako mi i poe za rukom da, ne odgovarajui na njegove pozive, izbegnem njegovu posetu, znam pouzdano da e ponovo navratiti i da u g