J. W. Goethe- Faust

  • View
    189

  • Download
    3

Embed Size (px)

DESCRIPTION

tragedija

Transcript

PREDGOVOR GETEOVO KNJIEVNO DELO Presudan dogaaj u stvaralatvu Johana Volfganga Getea (1749-1832) bio je njegov susret sa Herderom, duhovnim inspiratorom mlade generacije nemakih pesnika i intelektualaca, koji mu je otvorio oi za veliinu ekspira i Homera, gotsku arhitekturu i lepotu narodne poezije. Novi pogledi na umetnost i ljubav prema Frideriki Brion probudili su u Geteu pesnika, i za sasvim kratko vreme, na poetku sedamdesetih godina, nastaju lirski, dramski i prozni tekstovi koji e biti preloman dogaaj ne samo u nemakoj nego i u evropskoj istoriji knjievnosti. Osnovni postulati mlade generacije - osloboenje linosti od drutvenih, moralnih i estetskih stega - kristalisali su se najpre u lirici. Za razliku od artizma rokokoa, koji je vladao literarnom scenom i koji je operisao ustaljenim slikama i motivima, Geteovi stihovi konkretizuju neposredan doivljaj individualnim izrazom. Njegova lirika prestaje da bude neobavezna igra i zasniva se tradicija poezije koju e prekinuti tek poetak moderne knjievnosti. Subjektivan doivljaj u ovom tipu lirike nije vie podsticaj, nego ini, i to je ono to je radikalno novo, njenu sadrinu. Uz liriku subjektivnosti nastaju i velike himne u kojima se osea uticaj Pindara. Ne vodei mnogo rauna o pravilima tradicionalne poetike i koncentriui se na taan izraz i unutranju formu, Gete

pie stihove koji e otvoriti put Novalisovim himnama, Helderlinovoj poznoj lirici i Rilkeovim elegijama. ivot u celini, priroda, ljubav, genijalnost, vreme i smrt - teme su ovih mladalakih himni koje rezimiraju pesnikov pogled na svet. Ve prva meu njima, Putnikova pesmauoluji (1772), donela je karakteristine kom-ponente novog stila. Dosledno potovanje metrikih stopa stavljeno je van snage i uvedene su neravnomerne strofe IJU formu, kako u pogledu duine stiha tako i u pogledu broja stihova, pesnik prilagoava sadrini. Estetski doivljaj temelji se na realizaciji pesnikovih asocijacija, ostvarenih ne kao dotad racionalno-gramatikom strukturom reenice ve sugestivnim slikama, simbolima, smelim sloenicama i inverzijama. U nekim sluajevima i razumevanje je oteano. Posebno mesto meu himnama zauzimaju Pesma o Muhamedu (1772/73), Prometej (1774) i Ganimed (1774). Figuri Prometeja, poznatoj iz grke mitologije, Gete je poverio novu ulogu: nije on vie titan koji je bogovima ukrao oganj i podario ga ljudima da bi zbog toga bio surovo kanjen, ve stvaralac i buntovnik, sin Zevsov, koji je samosvesno i prkosno ustao protiv svemonog oca. Izmeu njega i carstva bogova, izmeu Prometejeve zemlje i Zevsovog neba mir je nemogu: Evo me gde sedim, stvaram ljude po svojoj slici, rod meni ravan, da trpi, da plae,

da uiva i da se raduje, i da se ne osvre na tebe kao ni ja! Iako je Geteova himna nesumnjiv vrhunac u tumaenju Prometeja kao simbola autonomnog stvaraoca u XVIII veku, ona se bez tekoa moe itati i kao protest protiv samovolje jednog boga, kao izazov svakom teizmu, ukljuujui i hrianstvo. Prometejevo do svetosti zaareno srce" priznaje samo vreme i sudbinu", drugim reima objektivne zakonitosti ivota, od kojih nije izuzeto ni najvie boanstvo. Konfrontirajui Zevsa i Prometeja, Geteova pesma se predstavila kao svojevrstan i neuvijen odgovor svakom ovozemaljskom despotizmu. Jo u dubokoj starosti zazirao je pesnik od politikog aspekta svojih mladalakih stihova: Ne dozvolite", pisao je 1820, da se manuskript suvie razglasi, kako se ne bi pojavio u (V tampi. On bi naoj revolucionarnoj omladini doao kao poruen i visoke komisije u Berlinu i Majncu mogle bi ozbiljno da se namrte na moje mladalake bube". U eksplozivnim stihovima, objavljenim tek 1785, i to bez pesnikovog znanja, ne treba gledati pesnikov kredo iz mladosti. Gete, koji je ivot shvatao kao neprekidno pulsiranje, kao proces stalne kontrakcije i ekspanzije, obeleio je Prometejem jednu od dve osnovne komponente ivota koji se kao celina nagovetava ukljuivanjem himne o Ganimedu, a nju je Gete, sigurno ne sluajno, sta-

vio 1789. u svojim delima neposredno iza Prometeja. Prkosno samopouzdanje otpadnika Prometeja i enja Ganimeda za stapanjem sa svemirom lirski su izraz pomenutih pojmovnih parova koji odreuju Geteovo miljenje isto toliko koliko i njegovu poeziju. Celo stvaranje", pisao je Gete na kraju osme knjige svoje autobiografije, nita nije i nita nije bilo do otpadanje i vraanje iskonskom". enja za spajanjem sa iskonskim izvoritem, pregnantno formulisana u Ganimedovom grlei grljen", okvir je i za Pesmu o Muhamedu, gde se slikom mone reke koja nezadrivo ide cilju, stvarajui kulturu i menjajui svet, predoava ivotni put genija. Geteovo ivotno iskustvo odrazilo se i u drami. U poznatom govoru Povodom ekspirovog dana (1771), kojim mladi autor slavi ekspirovu veliinu, nalazi se i reenica koja malo kae o ekspirovim komadima, a znatno vie o Geteovim dramskim fragmentima i planovima tog vremena> Svi ekspirovi komadi, centralna je Geteova misao, okreu se oko skrivene take (...) u kojoj se ono to je svojstveno naem ja% sloboda na koju pretenduje naa volja, sudara sa neminovnim tokom celine". Za razliku od drame prosvetiteljstva, u kojoj se pojavljuje tragian pojedinac kao predstavnik netraginog sveta, dramu generacije na ijem elu stoji Gete, karakteriu nove tendencije. Kolizija pojedinca, koji insistira na neogranienoj slobodi svoje volje, neminovna je sa istorijskim procesom, zbirom takvih volja, i vodi u katastro-

fu. Geteovi dramski planovi tog perioda potvruju da mu je upravo ta osnovna konstelacija lebdela pred oima. Glavni likovi planiranih drama - titan Prometej, 9 moni Cezar, umni Sokrat, osniva islama Muhamed bili su predvieni da demonstriraju tezu o ustrojenosti jednog sveta u kome je veliki ovek morao da strada ili da rtvuje svoje ideale. Prvi celovit prikaz tragedije jedne znaajne linosti sree se u drami Gec od Berlihingena, objavljenoj anonimno 1773. godine, kojom Gete postie prvi znaajan uspeh. Snaan ekspirov uticaj vie je nego oigledan. ekspirov pogled na ivot, njegovo shvatanje veliine i strasti odredili su dramaturgiju i nov jezik. Gete Gecom utemeljuje istorijsku dramu u Nemakoj, a postie odmah jo jedan vaan cilj ovog anra: pesnik tematizujui prolost, govori o svome vremenu. Nedvosmisleno, iako indirektno, drama predoava shvatanje ivota, dravnog sistema, religije, morala i prava Geteovih savremenika. Hrabro istupanje glavnoga junaka u korist cara upereno je istovremeno protiv apsolutizma nemakih kneeva i njihovih minijaturnih teritorija, njegova iskrena i duboka religioznost razotkriva dogmatski klerikalizam XVIII veka, njegova prirodnost i vitalnost prekor su uglaenom i aneminom prosvetiteljstvu. Posebna snaga drame lei u dijalozima Isklju^vo jezikom, ponekad sa samo nekoliko reenica ili rei, karakterie mladi autor individualnost svojih likova. Plastina slika XVI veka,

kakva se dotle nije videla na nemakim pozornicama, rezultat je jezikog majstorstva. Veliki uspeh Geca od Berlihingena bacio je u senku jo vei: objavljivanje romana Patnje mladoga Vertera (1774). Tim delom, pisao je er Luka, zapoela je kratka, ali vanredno znaajna filozofska i literarna hegemonija Nemake". Gete, dotle poznat u Nemakoj kao autor drame o Gecu, nakon svog prvog romana, postao je pisac evropskog ranga. Nijedno njegovo delo objavljeno za ivota nije nailo u Evropi na takav odjek kao Verter. Osvrui se u zrelom dobu na drutvenu i duhovnu klimu u vreme nastanka romana, Gete je pokuao da objasni razloge uspeha: Mueni nezadovoljenim strastima, bez ikakvih spoljnih podsticaja na znaajne radove, sa jedinom namerom da se ovek dri granica sporog, praznog graanskog ivota ~ ljudi su se, u svojoj zlovoljnoj obe10 sti, mirili s milju da napuste ivot po SVOJOJ volji ako im on vie ne odgovara, i da se tako na dosta bedan nain oslobode svakodnevnih nezgoda i tegoba. Ovo uverenje bilo je tako raireno da je ba Verter zbog toga izazvao veliki utisak, jer je svuda naiao na odziv i javno i razumljivo prikazao sutinu mladalakog uobraenja". Patnje mladoga Vertera bile su izazov za publiku svoga vremena. Iako je racionalizam bio potkopan, a krute crkvene dogme izgubile od svoje svemoi, literarni ton

tom razdoblju davala su dela ije intencije nisu ostavljale itaoca u nedoumici. Jo uvek je na snazi bila ema prema kojoj su negativno koncipirani literarni likovi sluili kao opomena, dok su pozitivni, po pravilu sa uspenim ivotnim putem, bili zamiljeni kao uzor. U prosvetiteljstvu je moral trijumfovao nad porokom, i tu neminovnost potvrivalo je itaocu svako novo delo. Protagonisti radnje u delima graanskih prosvetitelja bili su predstavnici sveta koji je na momente mogao biti tragino ugroen, ali koji nije mogao biti ozbiljno doveden u pitanje. Verter se, meutim, nije uklapao u tradicionalne okvire. Uvreno miljenje da emocije i moralne norme, originalnost i konvencija, individualnost i drutvena hijerarhija ne moraju se sukobljavati, Geteov roman energino je uzdrmao. Verter, emancipovani graanski intelektualac, nespreman na kompromise, zavrava tragino. Uspeh romana bio je senzacionalan. Iako je re o linim iskustvima kao bitnom podsticaju, ona su se, sublimisana u delu, pokazala reprezentativnim za jednu generaciju koja je u liku Vertera prepoznala svoja raspoloenja i svoje tenje. Ne znai to da je kritika odmah shvatila svu umetniku vrednost ovog dela. Verter, koji je u osnovnim komponentama oznaio preokret u istoriji evropskog romana, prihvaen je prevashodno kao ljubavna pria. Njegova socijalna dimenzija ostala je neuoena, a najvei broj italaca reagovao je emocionalno.

Naviknuta na literaturu koja okrepljuje i koja sadri jasne putokaze za praktian ivot, italaka publika se 1 sentimentalno identifikovala sa likovima romana. Struktura romana pogodovala je ovom vidu recepcije. Odlumivi se za epistolarni roman po ugledu na Riardsona i Rusoa, istina bitno izmenjen jer donosi iskljuivo pisma glavnog protagoniste, Gete je itaocu uskratio objektivnu sliku dogaaja i Verterovog karaktera, ali je njegov unutranji ivot prikazan posebno intenzivno. italac je na taj nain, u izvesn