M. Belancic: Nasilje

  • Published on
    09-Sep-2015

  • View
    15

  • Download
    1

Embed Size (px)

DESCRIPTION

filozofija, nasilje, um, postmoderna

Transcript

<ul><li><p> 1 </p><p> Milorad Belani </p><p> N a s i lj e </p></li><li><p> 2 </p><p> Nasilje i um (Umesto predgovora) </p><p>Nasilje je protiv-predmet miljenja. U njegovoj bilizini miljenje nuno postaje nemogue. Ili, bar, gubi svoju uravnoteenost. Misao bez istorijske distance, suvie uronjena u vratolomna zbivanja, postaje pristrasna, opsednuta udarima i </p><p>protivudarima nasilja. Nasilje je za filozofa izvor najgoreg </p><p>mnenja (doxe, mitova, idola, ideologije). Eto zato je filozofu potreban duevni mir. I zaborav nasilja! </p><p>Ali, kada je koliina nasilja prevelika, kao to je to bio sluaj na Balkanu u poslednjoj deceniji XX veka, onda u tim uslovima, zacelo, nije mogu ni zaborav nasilja ni duevni mir! I zato je stradanje filozofije, u datom periodu, moralo biti temeljno! Pa ako danas hoemo da s filozofijom ipak nekako ponemo iz poetka, posle te (eufemistiki reeno) pauze od jedne decenije i kusur, onda, zacelo, moramo da se naoruamo strpljenjem i da uperimo nau upitnost u kljunog neprijatelja, onog koji je zaustavio filozofiju kako bi umesto njene logike </p><p>ansu dobila logika neprijateljstva, logika manje ili vie razobruenog nasilja... </p><p>Svi tekstovi koji su sabrani u ovoj knjizi ciljaju, iz razliitih uglova, na taj protiv-predmet miljenja kojega smo, u naslovu ove knjige, prepustili njemu samom, oznaivi ga, bez dodatka, jednostavno, kao NASILJE. </p><p> ovekovo prokletstvo </p><p>Mnogo pre otkria filozofije oveku su bile date dve mogunosti. Jedna je da neto stvori, a druga, da neto uniti, razori, srui ovek nije postao ovek samo zahvaljujui rad-nim, tvorakim sposobnostima nego i sposobnostima da </p></li><li><p> 3 </p><p>unitava, razara, zadaje smrt, savladava zveri i drugog oveka Ova dvolinost ili raspetost izmeu stvaranja i unitavanja bila je i jo uvek jeste (u manje brutalnom ili vie prikrivenom obli-ku) ovekovo prokletstvo. Ili: prokletstvo ovekove slobode. </p><p>Izgleda, dakle, da u izvornom smislu (ako to neto znai) postoji ne samo ovek stvaranja i umnosti nego i ovek destruk-cije ili nasilja. Ta prisutnost nasilja u izvornom odreenju oveka nije nimalo udna! Jer je ve prvobitni ovekov in stvaranja morao i sam biti izvesno nasilje ili, jo preciznije, na-silje nad nasiljem prirode (naravno, ukoliko je za nju uopte mogue rei da je nasilna). Kao to je i in nasilja, u cilju vee efiksnosti, sugerisao upotrebu ljudske matovitosti i kreativnos-ti... </p><p>Praktino ovekovo osvajanje ili kolonizovanje stvarnosti od samog poetka bilo je svojevrsno (kreativno) nasilje koje ili ukida ili koristi (drugo) nasilje U tim okolnostima pojavl-juje se filozof koji ne koristi nasilje nego um. U stvari, filozof je </p><p>bio neko ko je izumeo umnost i pri tom je znao da je to uinio! Istog trenutka kad se to deava, deava se i zaborav nasilja, ba kao da um i nasilje nikako ne idu zajedno. Taj zaborav nije mo-</p><p>gao biti sluajan. U mnogome, on je koincidirao s idealnim, konstruktivnim, logocentrikim nalogom filozofije </p><p>Izvornija ovekova mogunost: nasilje? </p><p>Bilo je i filozofa koji nisu hteli da, u svom okruenju, pre-vide prisustvo nasilja. tavie, neki su vlastiti logo-centrizam shvatali kao polemo-centrizam, tako da su u nasilju videli alfu i </p><p>omegu svekolike ivotnosti. Sve e to oganj suditi i osuditi, ka-da se jednom iznenada pojavi! govorio je Heraklit. Umereniji, a meu njih danas spada i Erik Veil (Eric Weil), zadovoljavali su se izvesnim opomenama: Umnost je jedna ovekova mogunost. Mogunost, to znai da ovek neto moe, i ovek zacelo moe da bude uman, ili bar, moe hteti da to bude. Ali, to je samo jedna mogunost, to nije nunost, i to je mogunost jednog bia koje poseduje bar jo jednu mogunost. Mi znamo </p></li><li><p> 4 </p><p>da je ta druga mogunost nasilje (v. Logique de la philoso-phie, Vrin, Paris, 1967. st. 57.). Bez sumnje, ova druga </p><p>ovekova mogunost, ako ve nije oganj koji e svemu suditi i presuditi, ipak, nije ni neto bezazleno ili potpuno spoljanje oveku. Drugim reima, nasilje je ono ime se ovek potvruje kao ovek, u svom biu-za-sebe ta god da to znai! </p><p> Prodor nasilja u diskurs </p><p>Veilovo upozorenje je, bez sumnje, umesno, poto su filo-zofi koji se bave umom, suvie esto, bili skloni da, u svom rasporeivanju sutina, zaborave na nasilje. Samo, ako je njihov gest, pre dva i po milenijuma, moda i bio opravdan, on je, za one koji se na Balkanu na kraju dvadesetog veka ili poetkom dvadeset i prvog bave filozofijom, morao biti sasvim neuverl-jiv! tavie, prodor nasilja u diskurs i um je u tim tegobnim vremenima, reklo bi se, bio potpun. U trenutku kada su se s nasiljem suoili, veina filozofa, na brdovitom Balkanu, otila je u drugu krajnost i, naprosto, zabravila na um i filozofiju, da </p><p>bi se rado prihvatila logike nasilja (jer postoji i neto tako kao logika nasilja, zar ne?!). </p><p>Ovo iznenadno osujeenje filozofskog diskursa nije moglo biti sluajno. U stvari, to je bilo osujeenje smislenog govora u prisustvu nasilja koje obuzima i nosi taj govor. Nuna nekohe-rentnost, rastrzanost diskursa koji bi hteo da se odredi u odno-su na stvarno deavanje, i koji, onda, vie nije mogao biti ni filozofski ni nauni diskurs nego je, u najboljem sluaju, bio angaovani diskurs tzv. drutvene teorije, jeste nekoherentnost koja, kao pri-strasnost (kao uee u raspoloivim strastima), ve pripada samoj heteronomiji nasilja. </p><p>Jer, angaovani diskurs, hteo ne hteo, uvek mora, nekako, da prizna nadmo koju ima heteronomija-nasilja u odnosu na autonomiju mogue umnosti (odkrinutu filozofskom ili metodikom sumnjom). Ovo je priznanje, kod nas, bilo dogaaj koji je rezultiralo pojavom nasilja ak i unutar same filozofije ili drutvene teorije, odnosno, to se svodi na isto, prodorom si-</p></li><li><p> 5 </p><p>rovog nasilja u diskurs. Zato povratak filozofiji koji je, na ovom tlu, danas, poeljan kao to je poeljan povratak civiliza-ciji mora da proe kroz upitnost koja se pita za sutinu (ako takve ima) samog odnosa izmeu uma i nasilja: kako misliti problem uma i problem nasilja, a da se, u tom promiljanju, ne zaboravi ni jedno ni drugo?! </p><p> Inverzija sredstava i ciljeva </p><p>Ljudi koji su izmislili um tim gestom ni izdaleka nisu reili pitanje nasilja. To je, ovde, potekoa koju neemo lako zao-bii. Um i nasilje nisu iste suprotnosti koje se, jednostavno, iskljuuju. Njihov odnos je, ini se, znatno sloeniji od odnosa doxe i episteme. Ne moe se rei: tu gde imamo um tu odmah prestaje nasilje. Kao to, uostalom, ni poetak episteme ne znai, uvek, kraj doxe Naprotiv, izgleda da je potrebno (ne uvek i zahvalno) braniti tezu: niti ima uma bez nasilja niti ima </p><p>nasilja bez uma! </p><p>Ostaje, samo, pitanje kako da se shvati to njihovo sa (koje </p><p>proizlazi iz negacije onog bez), dakle, njihov sa-odnos. Jedan </p><p>od moguih odgovora na ovo pitanje glasi: nasilje moe da ins-trumatalizuje um kao to i um moe da instrumentalizuje na-silje. Tome treba dodati i injenicu koja prilino komplikuje itavu priu da, kao instrumenti, nasilje i um nisu uvek po-korni svojim nalozima! Njihovo delovanje lako moe da sklizne u neto nesvrhovito ili protivsvrhovito. </p><p>U tom sluaju, imamo neobinu situaciju: nasilje koje ins-trumentalizuje um, u nekim istorijskim obrtima, stie umni (= po pravilu pravni) legitimitet, pa, ubudue, ne mora da se iscrpljuje i ponitava u samome sebi kao nasilju. (Evo primera: mogue je naravno, ne i nuno da jedna pobunjenika stvar koja, u poetku, deluje kao obian banditizam, kasnije preraste u istorijsku pravdu; pri tom, ak i samo pitanje uspeha, moi, sile, u toj Stvari, ne mora da ima odluujue znaenje; to to pobednici piu istoriju ne mora da odluuje o legitimnosti ne-kog nasilja koje, u poetku, nije nita obeavalo) S druge </p></li><li><p> 6 </p><p>strane, um koji instrumentalizuje nasilje moe da se potpuno izvrgne u nasilje, te da, na taj nain, zaboravi na svoju (umnu) svrhu. I sam mudrac moe, u nekom ironinom obrtu, da post-ane obian dripac i nasilnik! </p><p>U istoriji suvie esto imamo inverziju sredstava i ciljeva. Cilj koji koristi (instrumentalizuje) sredstvo br. 1., igrom </p><p>sluaja, postaje i sam sredstvo za (novokomponovani) cilj koji jeste samo to sredstvo br. 1., ili ve neko njemu veoma slino. Sve to moe, pomalo, da lii na Hegelovu dijalektiku gospodara i sluge Ali, neosporno je da su, u praktinoj, konkretno-istorijskoj igri izmeu uma i nasilja, uvek, mogui izvesni obrti i kontraindikacije. Mogue su neobine kombinacije unutar ko-jih, u poetku, sve moe da izgleda super, a da se na kraju do-godi neto sasvim supratno od oekivanog, recimo, katastrofa! </p><p>Nisu li balkanska iskustva s kraja XX veka dobar primer za </p><p>ovu vrstu sirovih, a esto i surovih, vrednosnih obrta i, zapravo, istorijskih ala?! Tih (kunderovskih) ala koje su koristile prili-ku da namagare ne samo dravnike nego i filozofe </p><p> Neizbrisiv problem </p><p>ovek je, reklo bi se, roen s nasiljem i u nasilju koje se nikada (ni u ontogenetskom ni u filogenetskom smislu) ne zaus-</p><p>tavlja, ne smiruje, bar ne potpuno! Nema kraja nasilju. Kao to nema kraja ni slobodi. To je moda i najznaajnije obeleje naeg prokletstva. Nema krajnjeg (eshatos) u nasilju i nema eshatologije nasilja. to samo znai da od nasilja nema izbavl-jenja! </p><p>Danas je nasilje, u civilizovanom svetu, samo modifikova-</p><p>no, preoblikovano ili sublimisano, ali ono ni izdaleka nije uki-nuto. Zato za oveka, oduvek ve, postoji jedan neizbrisiv prob-lem nasilja, od kojega ovaj, ukoliko je zaista ovek, ukoliko, recimo, jo uvek nije aneo, nee moi lako da pobegne. Konano, to je problem koji naprosto razdire oveka. Zato na-silje, ako hoemo da budemo sasvim precizni, i nije problem za oveka nego je problem protiv oveka. Imajui nasilje kao problem, ovek nema sebe (bar ne do kraja) kao oveka. Samo, </p></li><li><p> 7 </p><p>ve smo videli, tu postoji izvesna ambivalentnost. Nasilje je problem protiv oveka, ali, takoe, i nezaobilazni oblik unutar kojega ovek uspeva da ispolji svoje forces propres! Ta ambi-valentnost je i sama uvek ambivalentna! I ona ima, suvie esto, svoje drugo lice: jer, nikakve forces propres nisu dovoljne da </p><p>zalee ranu koju problem nasilja dubi u oveku </p><p> Nasilje pre zabrane </p><p>Sa svojom slobodom, koja je sloboda da se neto stvori ali, takoe, i uniti, ovek je za drugog oveka nuno ovek-nasilja. A moda i za samoga sebe! Jer, u njegovom roenju nije upisa-na nikakva granica, ogranienje, zabrana u korienju slobode. Sva ogranienja dolaze kasnije. I ona su, takoe, ambivalentna: i nasilje i prepreka za nasilje. Svako ljudsko bie, tvrdi Hork-hajmer u Pomraenju uma, doivljava silniki vid civilizacije jo od svog roenja. Djetetu oeva snaga izgleda golema, nat-prirodna u doslovnom znaenju rijei. Oeva zapovjed je razlog osloboen prirode, jedna neumoljiva duhovna sila. Dijete pati pokoravajui se toj sili (Logos, Sarajevo, 1963. st. 98). </p><p>Za oveka-bez-zabrane, bez silnikog uticaja civilizacije, nasilje, meutim, nije nikakvo nasilje, ve uitak, odnosno (orgijastiko: da li i dijaboliko?) zadovoljstvo u slobodi bez ogranienja. Za oveka-nasilja, naprosto, nema nasilja! U pitan-ju je izvorna situacija; ona pre zabrane. To to nasilnik ini, za njega samog nije nasilje, ve potvrda slobode i, u posebnim sluajevima, prava na opstanak. </p><p>ovek koji ini nasilje jo uvek ne zna (ili: ne mora da zna) ta je nasilje. Da bi doznao ta je nasilje, potrebno je da ono bude njemu uinjeno. ovek-nasilja doznaje da je nasilje nasilje ili, jo preciznije, doznaje da nasilje nije samo uitak nego i patnja, onda kada mu ono pristie od drugog oveka koji mu zadaje udarac. Pri tom, kao ovek koji, sada, trpi i koji saznaje ta je nasilje, on i dalje moe da bude nasilnik, i to tako da, pri tom, ne zna da to jeste! Tako se pokazuje da je ovek-nasilja, ujedno, odgovor na problem nasilja koji potie od drugog oveka-nasilja! Nasilje je, skoro uvek, odgovor na tue nasilje. </p></li><li><p> 8 </p><p>Drugi je, ve samim tim to postoji, samim tim to svojom slobodom okupira prostor, prepreka i izvor nasilja za onoga koji </p><p>polae pravo na taj prostor. Polagati pravo na neki (ivotni) prostor, to najpre (dakle, pre ustanovljenja/ustanove prava) </p><p>znai ii pravo na taj prostor, ne obazirui se na prepreke. A prepreka je uvek nasilje nad neijim pravom-na neto. Zato je njegovo nasilje, za njega, uvek protiv-nasilje i svojevrsno ne-</p><p>nasilje Drugim reima, za oveka-nasilja (bilo da zna ili ne zna za sebe kao takvog) nasilje je uvek ili prethodno, antece-</p><p>dentno ili potonje, konsekutivno, samo nikada nije istovremeno, </p><p>nikada nije ugrano u sam njegov identitet. Moje nasilje, za-pravo, i nije nasilje. </p><p>Uasavajua priroda nasilja najpre se spoznaje preko dru-gog, iako se drugi, u pogledu slobode-nasilja, ni malo ne razli-</p><p>kuje od nas: on jeste generiki-isti, to jest subjekt, dakle, od-nos-prema-sebi ili ja, tako da je njegova priroda podjednako i naa priroda, jer i mi smo ja/mi, odnosno odnos-prema-sebi, samo to mi ovu uasavajuu prirodu nasilja, u nama sa-mima, nikad ne prepoznajemo. Tue nasilje bije u oi, nae ne. Ova pristrasnost je sa stanovita uma nepodnoljiva. Re-cimo, rasistiko, ovinistiko ili nacionalistiko slepilo koje ne vidi svoje zlo-delo iako je ono potpuno identino tuem (koje se i te kako vidi), ne moe filozofu (ako je zaista filozof) ne biti, jednostavno odvratno. </p><p> Opravdano nasilje </p><p>Moramo razlikovati dve kljune vrste nasilja. Prvo je ono izvorno, orgijastiko, koje je stvar uitka i koje stvara uitak. Dakle, sasmosvrhovito i bez-obzirno. Drugo je izvedeno nasilje </p><p>ili posredovano izvesnim opravdanjima, dakle, instrumentalno </p><p>ili dato s-obzirom-na U ovom drugom sluaju, koji je blii civilizaciji od prvog </p><p>(uivajueg, varvarskog), opravdanim se smatra nasilje koje predstavlja razloni odgovor na neko drugo nasilje. Jer nasilje (drugog) mora da se obuzda, ogranii, sprei. Jedino sredstvo </p></li><li><p> 9 </p><p>za ovaj zadatak je opet nasilje. U tom kontekstu, re je o od-brani od orgijastiko/dijabolikog nasilja. Odbrani koja ispred sebe istura razloge (argumente) za (kontra) nasilje. Ovi razlozi </p><p>ine da nae nasilje zapravo i nije nikakvo nasilje. A ako neko misli da jeste, on je onda zlonameran, to bi, u najzlonamer-nijem sluaju, trebalo da znai: zaverenik protiv nae Stvari! Nije li (ta) stvar onda jednostavna: treba samo nai valjan ili opravdan razlog za odbranu od (neopravdanog/razobruenog) nasilja? </p><p>Svako nasilje koje uspeva da se odmakne od svoje </p><p>orgijastike razobruenosti i da zakorai u sferu viih protivurenosti i antagonizama (s nekim drugim, slinim nasil-jem), jeste Stvar izvesnog opravdanja, izvesne legitimnosti. Pri </p><p>tom, ne treba sumnjati da e ono, bez obzira na povoljne ili ne-povoljne okolnosti, uvek nekako nai za sebi, ako ne savreno, onda bar dovoljno opravdanje. </p><p>Uostalom, dovoljnih opravdanja za nasilje nikad ne nedos-</p><p>taje! Pri tom, samim mehanizmom legitimisanja nasilje se ne </p><p>zaustavlja, mada moe da se podvrgne izvesnom proienju (katarzi), ne i nekoj eshatologiji izbavljenja, spasa. Samo legi-</p><p>timisanje nasilja nije dovoljno da bi se potvrdila umna svrha </p><p>koja, navodno, samo to nasilje prevazilazi. ak i um moe, itekako, da odradi proceduru legitimisanja nasilja, a da rezultat, </p><p>ipak, bude potpuno...</p></li></ul>