Pregled Opste Knjizevnosti I Kopija

  • View
    1.698

  • Download
    8

Embed Size (px)

Transcript

Podrazavanje je jedan od najvaznijih pojmova poetike kojim se oznacava odnos izmedju stvarnosti I umetnickog ostvarenja. Za Platona podrazavanje predstavlja oponasanje privida stvarnosti, odnosno predmeta iz realnog sveta koji su vec imitacija onoga sto postoji u svetu ideja. On ukazuje na stetno dejstvo podrazavanja jer navodi publiku na empatiju, a poistovecivanje publike sa slabim karakterima moze dovesti do toga da covek pocne sam da podrazava dogadjaje I junake iz knjizevnih dela, sto je lose ako su oni los primer. On je prema meri (kolicini) podrazavanja podelio knjizevne vrste: 1. mimeza - cisto podrazavanje - komedija I tragedija 2. dijegeza - jednostavno pesnikovo pripovedanje - ditiramb 3. kombinacija oba - ep Aristotel podrazavanje posmatra kao urodjenu aktivnost , kao osnovno sredstvo ucenja. Teonomija - boziji zakon koji je iznad ljudskog I bezrezervno se postuje. Tragicka krivica - uzroci greha, gotovo da se podudara sa harimatijom (prelazak iz srece u nesrecu zbog loseg postupka junaka) Stihomitija - oblik dijaloga u anatickoj drami koji se sastoji iz kratkih replika obicno od jednog stiha. Najcesce se koristi u najdramaticnijem trenutku zbog povecanja napetosti desavanja. Dramska (tragicka) ironija - situacija u kojoj publika sa autorom zna sta se desava na pozornici ili sta je izreceno, a dramska lica su u neznanju. Publika moze da predvidi ishod koji junak ne ocekuje. Naziva se I tragickom ironijom I pod njom se podrazumeva srljanje junaka u propast zbog pogresnih pretpostavki, nagli preokret na gore kada se cinilo da junaku ne preti opsanost cime se pojacava kontarst izmedju srecnog I sudbinskog. Organska trilogija - je sklop tri dela koja su medjusobno usko povezana istom tematikom I jedinstvom radnje. Delovi su takvi da se nijedan ne moze izbaciti a da se znatno ne promeni sustina I tok radnje, povezani su kauzalno. Teomahija se tumaci na dva nacina: 1. borba izmedju bogova koja predstavlja cestu temu mitova (Primer ovakve teomahije moze se naci u Homerovim epovima gde ratuju bozanstva koja zauzimaju suprotne strane u Trojanskom ratu.) 2. pobuna protiv bozanskog poretka I njihovih nacela I normi. Zavisno od konteksta pobuna moze znaciti I fizicko suprotsavljanje ili samo narusavanje bozanskog poretka zbog cega dolazi do ljutnje bogova. Teodiceja je bozanska pravda, objasnjava postojanje Boga u svetu u kome postoji zlo. U tom znacenj se prvi put javlja kod Lajbnica pocetkom 18. veka. U uzem smislu je teoloski pojam koji objasnjava kontardikciju da uprkos Bozijoj

1

pravednosti u svetu I dalje ima zla. (U Eshilovoj Orestiji teodiceja ili bozanska promisao coveka koji je zgresio kroz kaznu I muke vodi do saznanja o zlu) Empatija - sazivljavanje; pre svega je termin psihologije koji oznacava projekciju utisaka na publiku, citaoca ili gledaoca. Hamartija - greska ili zabluda; junak dela u zabludi ili neznanju sto pokrece niz katastrofa. (Aristotelov primer za hamartiju je radnja Sofoklovog junaka Edipa) Ranije je prema stoickoj I hriscanskoj tradiciji hamartija tumacena kao mana, tacnije moralni nedostatak junaka. Hibris - u najsirem smislu oznacava drskost I preteranu samouverenost zbog koje covek krsi bozanske zakone I pravila drustvenog ponasanja. U izvornoj upotrebi oznacava cin kojim se nanosi nepravda I bol zrtvi I kojim se zrtva sramoti. Savremena upotreba termina hibris je zasnovana na tumacenju prema kojem ljudi gordim I samovoljnim ponasanjem krse norme bogova vredjajuci na taj nacin njihovu cast I oni ih kaznjavaju. (Milos Djuric govori da Eshilovi junaci postaju bogoborci, ustaju protiv bozanske pravde I zakona, a to je nasilnistvo, hibris I izaziva gnev bogova.) Hibris I Hamartija odredjuju smisao tragicke krvice. Katarza - (grc. Katharsis = prociscenje) - Katarzu opisuje Aristotel u svojoj Poetici, ona predstavlja bitan koji ostavlja tragedija. Katraza je prociscenje koje nastaje u coveku empatijom. Prikazom dogadjaja koji izaivaju sazaljenje I strah, gledalac se poistovecuje sa likovima I oslobadja ovih afekata, tako dolazi do prociscenja I oslobadjanja negativnih emocija. Stasimon - stajaca pesma koju hor grcke tragedije peva nakon sto je usao u orhestru. Stasimon je obicno povezan sa temom tragedije. (Euripid je bio sklon umetanju horskih partija koje nisu povezane sa radnjom I prema Aristotelovom misljenju tako se narusava celovitost tragedije). Stasimoni se u tragediji odvajaju epizodama, a episode su pomocu stasimona odvojene od eksode. Eksoda - prema Aristotelovoj kvantitativnoj podeli tragedije predstavlja zavrsni deo tragedije posle kojeg nema vise horskih partija. Prvobitno znacenje se poklapa sa izlaznom pesmom, pa se I odnosi na pesmu koju hor izvodi izlazeci sa scene, napustajuci orhestru. Moze stajati na kraju tragedije, ali moze se pojaviti I pre zavrsetka. Paroda - ima dva znacenja: 1. ulaz u orhestru kroz koji izlazi hor na scenu; 2. ulazna pesma koju hor grcke tragedije peva ulazeci na scenu. Uglavnom se poklapa sa prologom, tumaci publici dogadjaje koji su vec prikazani na sceni ili prikazuje ono sto je prethodilo samoj dramskoj radnji (kod Sofokla I Eshila paroda ima funkciju prikazivanja dogadjaja koji uslovljavaju razvoj radnje u

2

tragediji, opisuje mesto radnje ili sudbinu protagonista, dok kod jr kod Euripida ukljucena u samu radnju I prerasta dijalog, tako da I hor preuzima aktivnu ulogu). Epizoda : deo radnje koji predstavlja zaokrazenu celinu romana, epa ili drame koja je smisaono povezana sa samim delom; 2. deo radnje koji nije cvrsto povezan sa radnjom, udaljava se od nje , predstavlja digresiju; 3. dijalog izmedju dve horske pesme u grckoj tragediji. 1. Digresija - oznacava svako umetanje celina koje nisu neposredno povezane sa osnovnom radnjom, ili temom dela. ISTOCNE KNJIZEVNOSTI EP O GILGAMESU Osnovne crte sadrzaja: Ovaj istorijsko - herojski, a istovremeno I teogonijski I mitoloski ep u centru paznje ima velikog junaka, kralja Uruka, Gilgamesa. Osnovna tema epa je njegova potraga za besmrtnoscu I porazno saznanje o prolaznosti zivota I svega na svetu I o neizbeznosti smrti. Tema se otkriva tek od osme glave nakon smrti Enkidua, Gilgamesovog prijatelja koga je boginja Arura stvorila da unisti Gilgamesa I spase narod Uruka njegove trianije. Gilgamesa, koji je u prvom delu opisan kao tiranin, svemocan, neunistiv I silan, prijateljstvo sa Enkiduom oplemenjuje I on postaje zastitinik naroda I borac za pravdu, stice I mudrost I odbija necasne ponude boginje Istar - pokazuje se kao ideal mudrosti I pravednosti, nepokolebljivosti. Zajedno sa Enkiduom spasava grad ubivsi Humbabu, cuvara kedrove sume. Ubija I nebeskog Bika koga besna I ponizena Istar salje da bi se osvetila. Nakon Enkiduove smrti Gilgames krece u potragu za vecnim zivotom, prisutan je njegov strah od smrti I prolaznosti - na putu Utnapistimu, njegovom pretku koji je od boga dobio vecni zivot I spasen je potopa, Gilgames srece prorocicu Sabitu, zatim ga ladjar prevozi preko Vode smrti do Ostrva zivota na kome se nalazi Utnapistim. Gilgames gubi cudotvornu travu koja pruza veciti zivot, a koju mu je otkrio Utnapistim, odnosi mu je zmija, veciti neprijatelj covekov, htonsko bice. U 11 ploci prikazan je njegov silazak u podzemni svet I na kraju njegov razgovor sa Enkiduovom senkom koju doziva Ea bog dubina. Gilgames umire u Uruku ne saznavsi nista o onom svetu, porazen saznanjem da je smrt neminovna. Istorijat - Delo pripada sumersko - akadskoj ili sumersko - vavilonskoj knjizevnosti. Sumeri su narod koji je zacetnik civilizacije, kulture I pismenosti. Njihovo pismo je prvo, najstarije pismo - klinasto ili piktografsko, slike su urezivane u glinene plocice koje su pekli, u pocetku je imalo 1500 znakova. Okruzeni semitskim narodima Sumeri oko 2000. godine pre nove ere bivaju okupirani od strane

3

nomada Akadjana koji zauzimaju njihove gradove, ali preuzimaju njihovu kulturu I pismo I prenose je. Jos ranije je stvorena sumersko - akadska kulturna simbioza I od 2000. - 1800. godine je zapisan najveci broj dela sumerske knjizevnosti. Od 1800. godine povecava se broj dela akadske knjizevnosti, sumerska knjizevnost se zapostavlja, slabije se prevodi, pa samim tim I polako nestaje. Medjutim bilo je dela koja su ostajala u skolama I izmedju redova je upisivan akadski prevod. Takvo delo je I Ep o Gilgamesu. U originalu je medjutim, sacuvana samo 1, 6, 10, 11 I 12 ploca, ostale su rekonstruisane I sklopljena je celina. Ovaj akadski prevod je pronadjen u rusevinama Asurbanipalove biblioteke u Ninivi,a nastao je oko 1700. godine. Mnoge episode su nastale na osnovu prica iz ciklusa o Gilgamesu koje su postojale I ranije - npr. u 19. veku su zapisane - Gilgames I Aga od Kisa, Gilgames I Nebeski bik, Gilgames, Enkidu I podzemni svet, Gilgamse I zemlja zivih, Gilgamesova smrt (nazive su davali savremeni proucavaoci). Funkcija dela je bila dvostruka - da zabavi I zainteresuje publiku govoreci o onome o cemu ona zeli da slusa, a takodje je funkcija bila I didakticka. Pocetak Epa podseca na kraljevske natpise, a oni su imali didakticku funkciju, isticuci na kraju uvek odredjenu poentu, sto je slucaj I u ovom epu. Zbog nedovoljnog poznavanja sumesrsko - vavilonske knjizevnosti I nedovoljno podataka u samom epu, neka pitanja ostaju nerazjasnjena. Tadasnji citaoci su bili upoznati sa nekim elementima pa nije bilo potrebno objasnjavati ih, ali danas na primer ne znamo zasto je bas Utnapistim spasen iz potopa, zasto Gilgames ne proba odmah travu vecnog zivota, neshvatljiva je I Enkiduova kletva zene koja ga je uvela u svet ljudi - Ne bilo kraja danima tvoga zivota jer je ova kletva paradoksalna u donosu na celinu gde je prisutna teznja upravo za vecnim zivotom. Tumacenje I sustina dela Tema Epa o Gilgamesu je potraga za besmrtnoscu koja se ne zavrsava uspehom jer je covek predodredjen na smrt, jer je sve podredjeno prolaznosti. Utnapistimov govor predstavlja sustinu dela, on upozarava Gilgamesa da ne treba teziti za onim sto je uzaludno. San se neprestano javlja u Ep