PREVENCIJA SUICIDA I DRUŠTVENO–PSIHOLOŠKI ČINIOCI

  • Published on
    31-Dec-2016

  • View
    214

  • Download
    1

Embed Size (px)

Transcript

  • - 110 -

    UDK:27-145.55:179.7 Originalni nauni rad

    Monika Tokai Primljen: 28.04.2004. Subotica

    PREVENCIJA SUICIDA I DRUTVENOPSIHOLOKI INIOCI

    Rezime

    Suicid je pojava prisutna tokom itave istorije oveanstva. Suicid kao samounitenje veoma je kompleksna pojava, koja nema svoj konkretan uzrok i motiv: on je rezultat spleta okolnosti. Faktori koji dovode do ovog ina su raznoliki, prema tome moemo govoriti o spoljnim i unutranjim faktorima, odnosno o drutvenim, biolokim, psiholokim faktorima i karakteristikama. Samoubistvo je in koji su htelida razumeju i objasne mnogi filozofi, teolozi, psiholozi i drugi naunici. Meutim, ono je i danas jedna velika tajna protkana mistikom, i za mnoge je nerazumljiv in, s obzirom da u oveku postoji velika snaga za borbu za ivot. Zbog ove injenice zadatak svih nas je borba protiv ovog ina, odnosno prevencija suicida na drutvenom nivou, drutveno organizovana borba protiv ove pojave. Kljune rei: suicid, religija, depresija, prevencija.

    Suicid je pojava koja je prisutna u celokupnoj istoriji oveanstva. U

    raznim istorijskim periodima ona je prihvatana ili odbijana zavisno od postojeeg drutvenog morala. Samoubistvo je oduvek bilo prisutno u svim drutvima, nezavisno od njihove religije, dravnog ureenja, kulture.

    U raznim istorijskim periodima ono je bivalo prihvaeno ili osuivano. Postojali su istorijski periodi kad je ovaj in bio prihvatan kao normalna pojava, kao hrabar in, kao rtvovanje u ime ljubavi, u ime domovine, porodice, za pokajanje svojih grehova, kao lino pravo svakog oveka, kao greh protiv Boga.

    Samoubistvo je bunt protiv ivota, odbijanje da se ivi u njemu. Samoubistvo se teko razume jer se suprotstavlja nagonu za opstanak. Jedan od osnovnih nagona svakog bia je borba za ivot. Za samoubicu smrt se javlja kao jedino reenje za probleme, kao beg iz ivota. Istovremeno slede i druga pitanja: Zar to nije samo kukaviki in sa ciljem da se pobegne od patnje koja nas prati u svakodnevom ivotu? Da li je samoubica zloinac ili rtva? Zar se iza samoubilakog ina ne skriva neelja za smru nego elja za boljim ivotom, za drugim oblikom ivota, elja za vladanjem nad ivotom i smrti.

  • - 111 -

    UTICAJ RELIGIJE NA SUICID

    Religija je jedan od kulturnih obrazaca od velikog uticaja na ovekov

    ivot; ona je bila prisutna u svim drutvima i zauzimala je u svim vremenima centralno mesto u ovekovom ivotu. Religija utie na ovekov sistem vrednosti, utie na ovekovo shvatanje sveta. Ako religija utie na nae stavove, ona utie i na na odnos prema suicidu. Razne vere razliito se ophode prema ovom inu. Prema tome, religija je jedan od moguih suicidalnih faktora - moe da podstakne ili da sprei oveka u izvrenju ovog ina.

    Po Thomasu Masariku, suicid je posledica religioznog opadanja, slabljenja hrianstva ( Biro, 1990: 21). Bez religije, bez vere nastaje opti nihilizam, a jedino oruje protiv nihilizma je religija. Dirkem kae da se samoubistvo javlja tamo gde su drutveni odnosi poremeeni: smatra da broj samoubistava raste onda kada opada drutvena integrisanost (Dirkem, 1990).

    Suicid raste i onda kada crkva nije dovoljno integrisana u drutvo. Opadanje porodine, politike pa prema tome i religiozne integracije povlai za sobom rast suicida. Religija moe imati zatitnu funkciju u odnosu na samoubistvo. Pojedine religije deluju integrativnije od drugih. Zavisno od toga koliko pojedine religije utiu na svakodnevni ivot, zavisno od toga koliko su integrisane u ovekov ivot imaju veu ili manju zatitnu funkciju od suicida.

    U najeem sluaju religija osuuje suicid. Meutim, postoje i religije koje ak zahtevaju samoubistvo od vernika (re je o primitivnim religijama koje su danas ve izumrle).

    Goti su recimo smatrali da su oni koji umru prirodnom smru osueni da veno trunu u jazbinama punim otrovnih ivotinja (Penge, 1997).

    Kelti su imali pozitivan stav prema samoubistvu, prezirali su oekivanje starosti. Oni su verovali da postoji vrt uivanja u kojem ive oni koji sami sebi zadaju smrt, i zastraujue podzemlje u kojem ive oni koji umru od bolesti ili starosti (Penge, 1997).

    U Indiji udovice su morale izvriti sati. Sati je obiaj po kom udovice moraju da izvre suicid jer ne smeju nadiveti svoje mueve. Sati je zakonski zabranjen 1729. godine, ali ovaj obiaj ipak se odravao uprkos pritisku engleske vlasti, i odrava se sve do dananjeg dana (Penge, 1997). Po Dirkemovoj podeli suicida, ovaj tip samoubistva je altruistiko samoubistvo: suicid se vri ne zbog individualne volje nego zbog obaveze i pritiska drutva. U osnovi ovog tipa suicida ne postoji individualizam nego vrsta integracija. Drutvo iskljuuje bilo kakvu individualizaciju.

    U antikoj Grkoj postojao je jedan poseban stav prema samoubistvu. Smatrano je da ivot pojedinca ne pripada samo njemu nego i zajednici. Samoubistvo ima negativan uticaj na zajednicu, prema tome pojedinac koji hoe da izvri ovakav in mora Senatu da uputi zahtev za odobravanje suicida. Senat to nije rado odobravao. Sokrat kae: Bogovi su ti pod ijim smo nadzorom, a mi ljudi deo smo onoga to poseduju bogovi (Penge, 1990). Platon

  • - 112 -

    u Zakonima pie: U znak kazne, nek se pokopaju na nekom pustome mestu ubice sebe samih. Te neugledne mrtvace treba sahranjivati bez ikakvih poasti, na nekom neplodnom i bezimenome mestu koje se nalazi unutar dvanaest dravnih delova, nikakva stela, nikakav natpis ne sme obeleavati humku koja ih pokriva ( Penge, 1990).

    U srednjem veku, u vladavini hrianstva, suicid je zabranjen 563. godine. Samoubice se sahranjuju bez verskih obreda, esto se sahranjuju van groblja. Sankcijama je bila izloena i porodica onoga ko je izvrio suicid. Porodica je bila izloena ne samo religijskim nego i pravnim sankcijama (Penge, 1997).

    U doba humanizma razvija se liberalan odnos prema suicidu. Smatra se da je samounitenje slobodan izbor, slobodna volja svakog pojedinca. Svaki pojedinac ima slobodu da raspolae sopstvenim ivotom i ovo pravo ne moe ni crkva ni drava da mu oduzme. Svaka individua sama uspostavlja konrolu nad svojim ivotom.

    Ovakav stav prema suicidu odran je sve do XIX veka, kada se interesovanje okree istraivanju uzroka ovog fenomena jer naglo raste broj samoubistava. U XIX veku odigravaju se nagle drutvene promene koje su poremetile drutvenu integrisanost; nastupa urbanizacija i industrijalizacija, koja je imala raznovrsne posledice. Jedna od posledica je porast suicida. Pojave kao to su prostitucija, ubistva, alkoholizam, suicid smatrane su moralnim problemima tadanjeg drutva. Smatrano je da su ove pojave pokazatelji moralnog stanja drutva.

    Ne postoji ni jedna hrianska vera koja ima pozitivan stav prema suicidu. Hrianstvo je zabranilo suicid 563. godine. Samoubice nisu imale pravo na crkvenu sahranu od strane crkve; na verski obred. Osobe koje su izvrile suicid bile su sahranjivane van groblja, van grada, bez ikakvih obeleja. Hrianske vere smatraju da samoubice nisu ispunile svoju osnovnu dunost koju im je Bog dodelio: suicid je protivboni in.

    U hrianstvu, zamiljamo, i Bog je, poput imperatora, imao razloga da se ali: onaj ko se ubija priznaje da je protivnik njegovih namisli i liava sebe njegove milosti. Bog je jedini gospodar nad smru. Ubiti se znai prisvojiti svevremenost koja ne pripada ljudskom biu nego Gospodu ( Penge, 1990).

    Stav pojedinih hrianskih religija prema suicidu

    Pravoslavna crkva kae: oveka je Bog stvorio za zajednitvo u ljubavi.

    Tih ljubavi je uistinu mnotvo, ali najvea je, ipak, ljubav prema samom ivotu. Otuda i zapovest Boija: Ne ubij. Pre svega, ne ubij sebe! Pravoslavna crkva istie da se u Svetom pismu suicid javlja samo dva puta.

    Katolika crkva kae da se suicid javlja sedam puta u Svetom pismu. Samoubistvo je istovremeno i ubistvo i samoubistvo. Izvrilac ovog ina svesno se suprostavlja Bogu. Bogu rei ne, Svetom Duhu rei ne za posledicu ima

  • - 113 -

    iskljuenje iz crkve. Svi koji odbace ivot, svoje telo i duu, neprijatelji su Boga. Bog samoubistvo ne moe da oprosti jer to je odbacivanje Bojeg dara.

    Pravoslavna crkva pravi razliku izmeu ubistva i samoubistva. Onaj ko uini ubistvo, bie osuen i od zemaljskog sveta, bie kanjen. Dok ubica izdrava svoju kaznu, ima vremena i mogunosti da okaje svoj greh (Dimitrije Kazeli, Politika, 16. april, 2002). Samoubica nema mogunosti za pokajanje. Pravoslavna crkva, prema 14. kanonu aleksandrijskog patrijarha Timoteja, samoubicu liava opela i crkvenog pogreba. Pravoslavna crkva i za pokuaj samoubistva izrie epitimiju153 od 12 godina; ona smatra da je stroga kazna za samoubistvo potrebna zbog zatite oveka, jer Crkva zna da ovek koji izvri suicid biva lien Boje milosti. Sankcionisanjem suicida Crkva spasava svoje vernike od venog greha. Sankcije te vrste i danas su punovane u Pravoslavnoj crkvi. Tradicionalni obiaj je da se ne ide na sahranu samoubice (www.pancovackenovine.co.yu, 21. 01. 2004).

    Svaki greh i hula oprostie se ljudima, a na Duha Svetoga hula nee se oprostiti ljudima (Mt. 12:31).

    Nee mu se oprostiti ni na ovome svetu ni na onome (Mt. 12:32). Katolika crkva je od poetka svog postojanja imala zabranu suicida.

    Suicid je praen prezirom. Osoba koja je izvrila samoubistvo nije bila sahranjivana uz crkveni obred. Zabrana verskog obreda osobi koja je izvrila suicid je ukinuta (www.christiananswers.net/bible).

    Reformatska crkva smatra da se liavanjem obreda ne kanjava samoubica nego njegova porodica. Porodici je ovakvim postupkom naneta bol.

    Katolika crkva smatra da onaj ko izvri suicid nije u mogunosti da okaje svoj greh, a greh mora da se okaje dok je ovek iv. Ovu mogunost suicidalna osoba je izgubila.

    U razgovoru sa svetenicom Reformatske crkve u Subotici saznajemo da je Reformatska, Protestantska crkva liberalnija, daje veu slobodu vernicima u donoenju odluka o svim pitanjima. Vernici ove veroispovesti imaju veu sl