Roba i njena osnovna svojstva.doc

  • Published on
    04-Oct-2015

  • View
    31

  • Download
    3

Embed Size (px)

Transcript

Dva inioca robe: upotrebna vrednost i vrednost (supstancija vrednosti i veliina vrednosti)

VISOKA POSLOVNA KOLA

STRUKOVNIH STUDIJA

AAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: MAKROEKONOMIJA

ROBA I NJENA SVOJSTVAMentor: Student:

Prof. dr Bogdan Ili Marina Karadi

Broj indeksa 100-059-08

aak, decembar, 2008.godina.S a d r a jUVOD2

1.ISTORIJSKI RAZVOJ TEORIJA SVOJSTVA ROBE3

1.1. Radna teorija vrednosti 3

1.2. Subjektivna teorija vrednosti 4

1.3. Ocena drutvene usmerenosti 6

1.4. Dvojak karakter rada sadran u robi 6

1.5. Izmerljivost korisnosti (utvrivanje veliine vrednosti robe) 7

2.ROBA9

3.VREDNOST I UPOTREBNA VREDNOST ROBE11

4.ZAKLJUAK17

5.LITERATURA19

ROBA I NJENA OSNOVNA SVOJSTVA

Rezime: Roba je pre svega spoljanji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje vrste. Svejedno je kakve su prirode ove potrebe, npr, potiu li iz stomaka ili iz fantazije. Tu se ne postavlja ni pitanje kako stvar zadovoljava potrebu ljudi: da li neposredno, kao sredstvo za ivot, tj, kao predmet potronje, ili posredno, kao sredstvo za proizvodnju.U ovom seminarskom radu bie obraena roba i osnovna njena svojstva. Kroz uvod, razradu i na kraju zakljuak koji se sam po sebi izvodi.

Kljune rei: roba, vrednost, upotrebna vrednost.

UVOD

Na poetku, treba imati u vidu injenicu da je jedna od glavnih preokupacija ekonomske nauke - njenog nastanka pa sve do danas, bila njeno stalno nastojanje da se doe do pouzdanih objanjenja razmenskih odnosa. Jednostavno trebalo je objasniti evidentnu injenicu da razmenska sposobnost jedne vrste robe moe biti razliita i da je to istovremeno stalno promenljiva veliina. To je u sutini bila potreba da se utvrdi zajedniki imenitelj svih vrsta roba, jer se samo time mogu objasniti njihove razliite razmenske sposobnosti. Tako je nastao problem vrednosti robe. Kategorija vrednosti je nezaobilazna u izuavanju sutine robne proizvodnje i mehanizama njenog funkcionisanja. Postoje razliita miljenja o znaenju same vrednosti i o naunom znaaju teorije vrednosti. Prema jednima pristalicama radne teorije vrednosti vrednost robe je njeno objektivno svojstvo. Poreklo vrednosti je u proizvodnji, a rad je stvaralac i mera vrednosti. Prema drugoj grupi teoretiara, meutim, vrednost robe nije njeno objektivno obeleje. Naprotiv ona se izvodi iz subjektivnih ocena pojedinaca o korisnosti nekog proizvoda. Jednostavno vrednost robe bi zavisila od toga kako pojedinac ocenjuje njenu korisnost za zadovoljenje sopstvenih potreba. Prema ovom shvatanju vrednost robe treba traiti u potronji - u krajnjoj liniji, u individualnim ocenama i subjektivnim oseanjima samih potroaa. Jer, navodno, stvari vrede zato to zadovoljavaju nae potrebe i one e utoliko vie vredeti, ukoliko su ove potrebe hitnije i elje jae. Ovo shvatanje je poznato pod nazivom subjektivna teorija vrednosti. Svojina i drutvena podela rada, u jedinstvu svog prirodnog i drutvenog momenta, predstavljaju bitni deo sadrine unutranje strukture zajednica ljudi i odnosa meu njima. A, kao to je poznato, karakterom sredstava za proizvodnju i svojinskim odnosima u vezi s njima odreena je, u krajnjoj konsekvenciji, itava drutvena organizacija ivota ljudi a, u okviru nje, oblik ostvarivanja rada i njegove drutvene podele. Jer, pre nego to je odnos ljudi prema radu i njegovim proizvodima, mora biti odnos prema materijalnim uslovima rada i proizvodnje, ono prvo je dosledna verifikacija ovog drugog. Prema tome, od istorijskih oblika svojine zavisi nain ostvarivanja drutvene podele rada i svih ostalih odnosa u celokupnom procesu drutvene proizvodnje i reprodukcije ivota ljudi. U dosadanjoj istoriji ljudskog drutva postojali su oblici neposredne i posredne drutvenosti. Drutvenom sutinom robe je odreeno, da roba kao upotrebna vrednost ne moe se drukije ostvariti do u drutvenom odnosu jedne robe prema drugoj, tj. da njena vrednost nuno mora biti upotrebljiva kao i njena sutina od koje je neodvojiva.

1. ISTORIJSKI RAZVOJ TEORIJA SVOJSTVA ROBE

1.1. Radna teorija vrednosti

Poetak se vezuje za ime engleskog ekonomiste Viljema Petija (druga polovina XVII veka) koji je izvor vrednosti traio u proizvodnji. Peti je meutim ostao u nedoumici da li zemlja i rad na isti nain uestvuju u stvaranju vrednosti. Bilo je potrebno dosta vremena da se odgovori na ovo pitanje. Odgovor je glasio da je rad jedini stvaralac vrednosti robe. S tim u vezi posebno je relevantan znameniti rad engleskog ekonomiste Adama Smita, Bogatsto naroda,(1776), jer je njime, u stvari, utemeljeno shvatanje da je rad jedini stvaralac vrednosti i da on u tom smislu predstavlja kljunu kariku iz koje se izvode i pomou koje se objanjavaju brojne druge ekonomske kategorije. Valja meutim imati u vidu da u interpretaciji Adama Smita nije uvek jasno znaenje tog rada koji predstavlja odrednicu vrednosti robe. Izgleda, naime, da su mogue dve varijante - da to bude stvarno utroeni rad u proizvodnji ili pak, rad koji se moe kupiti za odreenu vrstu robe. Taj problem e reiti David Rikardo tako to je utemeljio stav da vrednost robe odreuje rad koji je utroen u njenoj proizvodnji. On je meutim istovremeno otvorio problem koliine tog rada, jer se - zavisno od uslova proizvodnje - po jedinici proizvoda individualno troe razliite koliine rada.

Razvijajui dalje, potpunije i konsekventnije teoriju radne vrednosti koju su utemeljili engleski ekonomisti V. Peti, A. Smit i D. Rikardo, Karl Marks je u ekonomskoj literaturi oznaen kao njen najistaknutiji predstavnik. Pored ostalog, on je razotkrio sutinu same vrednosti robe (u apstraktnom radu), ali je istovremeno objasnio da je veliina vrednosti robe odreena drutveno prosenom koliinom tog rada koja se u datim uslovima utroi po jedinici proizvoda. Meutim, treba istovremeno imati u vidu da je Marksov poseban doprinos razvoju teorije radne vrednosti njegovo uenje o viku vrednosti, jer je time utvrdio polaznu osnovu za kritiku analizu kapitalistikog naina proizvodnje.

1.2. Subjektivna teorija vrednosti

To je zajedniki naziv za sve one teorije vrednosti koje u istraivanju razmenske sposobnosti robe polaze od subjektivnih ocena njihove korisnosti od strane pojedinanog potroaa. Dakle, pristalice subjektivne teorije vrednosti polaze od potronje. Naime, istraujui zakone ekonomskog ponaanja potroaa, oni nastoje da vrednost robe objasne kao korisnost koju ona ima za samog potroaa i to upravo onako kako to svaki potroa subjektivno oceni. Moe se, znai, zakljuiti da pojedini potroa i njegove potrebe predstavljaju polaznu taku subjektivne teorije vrednosti. Neki zaeci ovakvog shvatanja mogu se nai ve kod Aristotela, a u XVII i XVIII veku takav pristup ekonomskoj analizi nalazi se kod niza italijanskih i francuskih ekonomista (Montanari, Galiani, Tirgo, Kondijak). Smatra se meutim, da su znaajne promene u razvoju subjektivne teorije vrednosti nastale tek posle 1870. godine. To se, u stvari, vezuje za radove Devonsa u Engleskoj i Mengera u Austriji, a neto kasnije i Valrasa. Oni su, priblino u isto vreme, ali potpuno nezavisno, doli do slinih rezultata - razvili su dva osnovna principa subjektivne teorije vrednosti: princip marginalne korisnosti i princip marginalne produktivnosti. Prema teoriji subjektivne vrednosti korisnost se shvata kao vanost koju svaka pojedinana osoba pripisuje pojedinim predmetima potronje. Smatra se, meutim, da sa svakom daljom upotrebom nekog predmeta njegova korisnost opada, a kada doe do potpunog podmirenja odreene potrebe tada predmet gubi svaku korisnost za tu osobu. Tako se dolazi do kategorije marginalna korisnost koja je relevantna za odreivanje veliine vrednosti pojedinane robe. Vano je, meutim, istovremeno i to da su iz ovog opteg stava kasnji marginalisti izveli i zakon o opadanju marginalne korisnosti koji ima dvostruko znaenje: da se poveanjem potronje nekog proizvoda smanjuje njegova pojedinana vrednost (srazmerno smanjenju njegove marginalne korisnosti), i da se time istovremeno smanjuje i ukupna vrednost odreene vrste robe. Kako, meutim, sredstva za proizvodnju nemaju neposrednu korisnost za tzv. finalne potroae, ona se - prema teoriji marginalne korisnosti - izvodi posredno iz korisnosti potronih dobara. Smatra se, u stvari, da se vrednost sredstava za proizvodnju izvodi iz njihovog doprinosa korisnosti potronih dobara, odnosno iz njihovog doprinosa korisnosti robe koja se upotrebljava kao potrono dobro. Taj doprinos se utvruje na bazi principa marginalne produktivnosti u smislu da se ta granina (marginalna) produktivnost sredstava za proizvodnju u proizvodnji sredstava za slinu potronju uzima kao mera njihovog doprinosa stvaranju korisnosti finalnih potronih dobara.

Za dalji razvoj subjektivne teorije vrednosti vano mesto zauzima uenje poznatog italijanskog ekonomiste i sociologa Vilfreda Pareta. Za razliku od njegovih prethodnika, prema kojima se korisnost objanjava kao vanost koju pojedinac pripisuje pojedinanom dobru, Paretov pojam ofelimitet oznaava znaajnu promenu u tumaenju same korisnosti proizvoda. Za njega je vano kako potroa kombinovanjem razliitih vrsta materijalnih dobara obezbeuje da ukupan ofelimitet raste. Pareto problem korisnosti shvata mnogo ire i faktiki on naputa teoriju vrednosti i nastoji oformiti teoriju izbora potroaa, sa eljom da utvrdi stanje ravnotee u izboru razliitih roba.

1.3. Ocena drutvene usmerenosti

Radna teorija vrednosti predstavlja utemeljenje klasinog i marksistikog shvatanja ekonomskog sistema. Naime, prema ovom shvatanju na principima i kriterijumima teorije radne vrednosti treba da se ureuju ekonomski odnosi i vri racionalizacija ekonom