Uloga ideologije u novijoj arhitekturi i njena shvatanja u istoriografiji

  • Published on
    03-Apr-2015

  • View
    524

  • Download
    7

Embed Size (px)

Transcript

Uloga ideologije u novijoj arhitekturi i njena shvatanja u istoriografijiUvod Uprkos upadljivoj masovnosti i rastuem uticaju istoriografskih tumaenja na domen zatite kulturnih spomenika, u dosadanjim radovima nije posveivana jednaka panja svim fundamentalnim komponentama istraenog graditeljskog fonda. To se naroito odnosi na manje vidljive, egzaktno tee proverljive ideoloke premise novijeg arhitektonskog stvaralatva, o ijoj ulozi, zbog turosti ili potpunog odsustva izvornih podataka, nije lako izneti utemeljen sud. Otud su i tumaenja koja se u istoriografiji o njima iznose najee nepotpuna i kontroverzna. Ovim prilogom elimo da podstaknemo raspravu o ulozi ideologije u novijem graditeljstvu i ukaemo na tekoe sa kojima se tumai suoavaju u njenom razmatranju. Ideoloko u arhitekturi aktuelna tema istoriografskih tumaenja Prvenstveno zainteresovani za morfologiju i strukturalnost graditeljskih dela, proistekle iz empirijski proverljivih procesa projektovanja, istoriari arhitekture su donedavno manje panje poklanjali idejnim, etikim i psiholokim osnovama kolektivnih smerova i individualnih tenji u istoriji neimarstva. Uoptene ocene o socijalnoj kauzalnosti istraenih kompozicija, retko su potkrepljivali podrobnim analizama njihovih prikazivako-jezikih svojstava. Povremena tumaenja ideolokih i politikih znaenja ostvarenog graditeljskog fonda preduzimali su nevoljno, zazirui od proizvoljnih ekskursa izvan matinog polja u oblast drutvene istoriografije i sociologije. Meutim, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, pod uticajem postmodernistikih teorija u kulturi, taj stav je donekle revidiran, zbog ega je u radu istoriografa dolo do metodolokog zaokreta. U poetku osporavan,i semioloki pristup u tumaenju istorije graditeljstva vremenom je postao poeljan. Inicirana u strukturalizmu, razmatranja arhitekture kao teksta kulture naroito su se razgranala u poststrukturalistikim ikonografskim, hermeneutikim, diskurzivnim i dekonstruktivistikim analizama.ii Iako jo uvek nije egzaktno dokazano da arhitektura u svom prikazivakom segmentu nedvosmisleno predstavlja poredak konvencionalno prepoznatljivih znakova i simbola, niti da poput svojevrsnog teksta (ili govora) publici saoptava najrazliitije poruke, njenim aprioristikim proglaenjem za diskurs sa razliitim konotacijama podstaknuta su masovna ,,prepoznavanja'' i ,,merenja'' vanumetnikih ideolokih sadraja na objektima i projektima. U kontekstu izmenjenih merila, ranije nepopularna zahvatanja u srodne kulturnoistorijske i drutvene nauke (smatrana neprimerenim i povrnim), sada su postala uobiajena. Ni injenica da za takve poduhvate nedostaje kompetentnost, verifikovana dodatnim strunim i naunim zvanjima, nije zaustavila, a ni pokolebala zastupnike instantne multidisciplinarnosti. Zbog sve izraenijeg relativizma i subjektivizma, u postistorijskom dobu ,,praznine'', istoriografija gubi kolektivni identitet i postaje skup izdvojenih,

udaljenih metodolokih sistema. Umesto da meusobnim dopunjavanjem i korigovanjem efikasno obogauju korpus naunih saznanja, istoriografi sve ree sarauju i prenebregavaju plodove kontinuirane strune komunikacije. Na naunim skupovima, otud, sve ee dolazi do otrih neslaganja povodom najsitnijih razlika, proisteklih iz neinformisanosti ili predrasuda o radu ,,drugih'', a ponekad i iz dogmatskih tenji za dominacijom usko vlastitog miljenja. tetni narcizam postmoderne provijencije pospeio je inflaciju zatvorenih, krhko utemeljenih i neplodnih istoriografskih platformi, lienih dublje veze sa prethodnim i aktuelnim pristupima, kao i mogunosti za buduu nadgradnju. Sve izraenije insistiranje na subjektivnom vienju istorijske problematike, podstaknuto je i upadljivom krizom kriterijuma usled izgubljenog duhovno-kritikog centra savremene civilizacije, agresivne medijske manipulacije i tabloidizacije stvarnosti, erozije morala u politici, ekonomiji, kolstvu i kulturi. Negativni efekti prelaznog razdoblja postistorijske ,,praznine'', lienog vrstih polazita i jasne perspektive, do pojave neke nove filozofsko-kulturne makroparadigme dugo e optereivati umetniki i nauni rad. Ustaljenoj metodologiji istoriografskog identifikovanja, klasifikovanja, opisivanja i vrednovanja arhitektonskih dela na osnovu njihovog stilskog karaktera (nepravedno diskvalifikovanoj kao formalistiko-pozitivistikoj), pridodati su postistorijski, u veini metateorijski pristupi prema kojima se graa selektivno osvetljava shodno njenoj pogodnosti za dokazivanje najrazliitijih aprioristikih teza unutar ,,otvorenog'' interpretativnog diskursa. U sklopu tih difuznih nastojanja, razvio se specifini istorizam, u kome preovlauju metodoloka naela ,,nove'' istorijske nauke i koja se nekritiki prenose na druge oblasti istraivanja materijalne kulture. Naglo i neizvorno, u ostalim kulturno-istorijskim naukama (ukljuujui i istoriju arhitekture), raste interesovanje za povesnu sudbinu ,,malog'' oveka, za razliite metode izmiljanja tradicije i demonstriranja ideologije, za modalitete personalne i kolektivne privatnosti, prosuivanje uloge ena i marginalnih grupa u istoriji i sl. Delom iz opravdanog zanimanja za zapostavljene teme, a delom iz potrebe da se bude ,,aktuelan'', u nauci preovlauju radovi upravo o tim pitanjima. Sutinski revizionistiki i iskljuivi, samo prividno ,,demokratini'', eklektiki postistorijski diskursi su uprkos nespornih metodolokih iskoraka, plasiranjem povrno obrazloenih hipoteza, davanjem literarno ili polu-senzacionalistiki uoblienih naslova radova (i njihovih poglavlja), razvijanjem predugih narativa, prevagom anegdotskodigresivnih nad raspravno-funkcionalnim slojevima, unoenjem arhaizama i elemenata retorike svog vremena (kao to je na primer simulakrum), znatno oslabili terminoloku disciplinu i konstruktivnu vrstinu istoriografskih izlaganja. Taj novi, postistorijski diskurs, koji logiki i hermeneutiki komunicira sa ukupnim znanjem, doveo je i do preteranog, neselektivnog porasta multidisciplinarnosti, pri emu nije precizno ustanovio granice proimanja terminologije, analitike i kriteriologije zahvaenih polja. U postistorijskoj istoriografiji je naroito poraslo interesovanje za ideolokim premisama umetnikog stvaralatva, to se odrazilo i na tumaenja arhitekture. Preuzimanjem novijih metodolokih iskustava drutvene istorije, sociologije i politikologije, deo tumaa u arhitektonskoj istoriografiji podstie selektivnu multidisciplinarnost (prihvatljiviju od

totalne i neselektivne), zbog ega su i njihovi radovi sadrinski prepoznatljivi. Uprkos tim emancipatorskim nastojanjima, koja mogu biti veoma plodna, njihov ugao posmatranja neminovno ostaje ogranien, naroito u prosuivanju razdoblja u kojima javna arhitektura nije bila predmet izrazite politike instrumentalizacije, ili u sluajevima kada gradnju privatnih objekata nisu presudno pokretali ideoloki interesi. Otud ni interpretacije koje iznose nisu uvek utemeljene, pogotovo one koje u arhitekturi od kraja osamnaestog do kraja dvadesetog veka iskljuivo prepoznaju odraze drutvenih previranja i deterministiki je svode na sredstvo emitovanja politikih poruka, oblik sofisticiranog izmiljanja tradicije, okvir efemernih spektakla, dokaz vladarske megalomanije, izraz konkurentskog razmetanja imunih slojeva i pragmatine servilnosti arhitekata. Drugim reima, svako tumaenje koje mehaniki insistira na ideolokopolitikoj i klasnoj dimenziji arhitekture kao presudnoj, ili iz postistorijskog revizionizma njene ostale segmente tretira kao periferne, neminovno podstie istoriografski partikularizam. Umesto potpunije analize estetikih svojstava i istorijske modelistikeiii istraenijih arhitektonskih kompozicija, ili uspostavljanja preciznih datovanja, autorskih atribucija i stilskih klasifikacija nedovoljno poznatih dela, ideoloko-politika znaenja izgraenog fonda postaju primarna tema za strunjake iz razliitih oblasti. Saraujui organizovano ili delujui samostalno, oni stvaraju multidisciplinarni korpus objedinjene istoriografije drutvenog razvitka u kojoj su specijalistika usmerenja pojedinanih disciplina podreena optim ciljevima.iv Glavni nedostatak tog obuhvatnog, u osnovi ideolokog stremljenja, ogleda se u ogranienom izboru tema prilagodljivih hermeneutici svih sabranih disciplina i krhkoj, esto nepostojeoj vezi izmeu stvarne istorijske prirode predmeta istraivanja i postavljenih naunih ciljeva. Ni mehaniko usaglaavanje metodologije razliitih nauka ne donosi uvek oekivane rezultate, ve pre podstie iskonstruisano ukrupnjavanje tema i pragmatino odreivanje prioriteta po principu ,,pogodnosti'' i ,,prilagodljivosti''. Paradoksalnu jednostranost zakljuivanja (uprkos svog multidisciplinarnog napora) prati i tetno utapanje specijalistikih oblasti u iri korpus ,,totalne'' nauke, ime se gubi se njihov dugo profilisan identitet, relativizuju polazita i dosegnuti rezultati. Na drugoj strani, iz minimalistikih pobuda opstaju preuska, formalistiko-deskriptivna tumaenja arhitektonskih fenomena, liena elementarnih osvrta na na njihove drutvene i ideoloke osnove. Samo u pomanjkanju dubljih saznajnih mehanizama i spremnosti na sveobuhvatno sagledavanje predmetne grae, prilagoeno njenom slojevitom istorijskom karakteru, istoriografi pribegavaju isticanju parcijalnih aspekata arhitektonskog stvaralatva, meu kojima i ideoloke komponente. Ponekad to ine iz nekritikog uverenja da su ostali generativni elementi arhitektonskih dela podrobno istraeni i adekvatno rastumaeni (to nikada ne moe biti ostvareno u potpunosti). Takva redukcionistika, u sutini neizvorna eklektika metodologija, koja po inerciji stie sve vei broj poklonika, zanemaruje mnogostrukost fenomenolokih slojeva arhitekture, koji celishodno rasporeeni objedinjuju njene funkcionalne, strukturalne, morfoloke i simbolike komponente. To ne znai da ideoloko-politike osnove graenja ne zasluuju panju, ve da bi ih trebalo tumaiti odgovornije i preciznije, saglasno injenicama koje proistiu iz istorijskih izvora. Umesto toga, na zdanjima se esto proizvoljno ,,pronalaze'' politike poruke i

tamo gde ih nema, ili ih ima u neznatnom i nezgrapnom obliku. Mnogo utemeljenijim ine se studije koje u semiotici arhitektonskih dela otkrivaju elemente izraavanja razliitih tradicionalnih i modernizacijskih kulturnih identiteta.v Otud ovim prilogom elimo da revidiramo ustaljeno, iroko rasprostranjeno poimanje ideolokog stremljenja arhitekata kao iskljuivo politikog, aktualizujui zapostavljene umetnike, kulturoloke i ekonomske segmente njihovih ideologija. Za razliku od veine arhitekata, ideoloki usmerene politike ambicije imali su prvenstveno naruioci njihovih projekata. To ne znai da su graditelji koji su ih materijalizovali po pravilu zastupali ista ideoloka stanovita. Otud bi pri analizi opusa arhitekata trebalo paljivo razdvojiti ideoloku od estetske ravni njihovog rada, utvrivanjem naina na kojima su unutar svog dela komunicirali sa idejama naruilaca, odnosno u kojoj meri su estetske sadraje supstituisali ili dopunjavali ideolokim. Programski predodreene ideje mogli su uzdii do sublimnog i simbolinog nivoa, uiniti ih svevremenski aktuelnim, kao to su mogli da ih marginalizuju ili parcijalno istaknu, dajui prednost istraivanju forme i duha mesta. Sa druge strane, znatan broj javnih objekata izgraen u dravnoj reiji tokom poslednja dva veka nema izrazita ideolokopolitika obeleja, zbog ega se moe zakljuiti da novija arhitektura ne prezentuje u celini elemente vladajuih ideologija, politikih doktrina i praksi. Glorifikovanju odreenih ideologija, kao i pejorativnom prikazivanju poraenih i neprijateljskih, od arhitekata su bili vie skloni skulptori i slikari pri dekorisanju fasada i enterijera zgrada, o emu nas informie istoriografija tih likovnih disciplina. Pojam i uloga ideologije u arhitekturi Uz teoriju, ideologija je kljuni oblik intelektualne nadgradnje prakse u politici, ekonomiji, kulturi, umetnosti i nauci.vi Shodno razliitim dimenzijama svoje iroke zastupljenosti, ona u svakoj oblasti ima specifino znaenje, dok je njena uloga u arhitekturi srodna onoj u ostalim umetnostima.vii Pridajui ideologiji fundamentalan znaaj, L.Altiser je svaku umetniku praksu smatrao moguom samo preko nje i unutar nje, napominjui da se ideologija ostvaruje ,,preko subjekta i za subjekte''.viii Kao istorijski legitimna, esto sukobljena misaona polazita, simultane ideologije predstavljaju uticajan faktor u otvorenim kulturnim sredinama, borei se argumentima za ostvarenje i prevlast.ix U zatvorenim i represivnim politikim sistemima, umesto ideolokog pluralizma vlada monizam koji se esto, ali ne i uvek, oitava u arhitekturi javnih dravnih objekata. Ideologije obuhvataju irok spektar ideja, programskih stavova i ciljeva kojima arhitekta stremi tokom svog umetnikog rada. Shvaena kao oblik praktine graditeljske filozofije, primenjiva konceptualna shema,x ideologija predstavlja principijelnu podlogu za ukupno struno i drutveno delovanje. Ideologijom socijalne grupe arhitektonski pokreti i pojedinci svoje shvatanje istorijskih procesa, miljenja i vrednosti nastoje prikazati prihvatljivim sa stanovita drutvenih konvencija, a vlastite stvaralake metode

putokaznim. Neretko oblikuju posebnu sliku sveta i zastupaju ideje koje se razlikuju od stavova drugih kolegijalnih i socijalnih krugova. Tee menjanju stanja u struci i drutvu, preusmeravanju istorijskih tokova u njima eljenom pravcu. Pri tome mogu biti voeni linim ambicijama, emancipatorskim prosvetiteljskim idealima, kao i vanumetnikim, slobodno izabranim ili nametnutim politikim interesima. Indikativno je da pri sueljavanju suprotstavljenih stavova ideolozi vlastita opredeljenja nikada ne smatraju problematinim, ve nedoslednost, nedoreenost i utopizam uvek pronalaze u tuim ideologijama. S obzirom na injenicu da se proces projektovanja sutinski razlikuje od sastavljanja ideolokih proklamacija (iznetim u traktatima, pamfletima, politikim programima i razliitim javnim istupima), njegov krajnji rezultat, ma koliko bio kontrolisan od strane vanumetnikih faktora (naruilaca, deurnih ideologa, cenzora, slubi dravne bezbednosti), svojim nezavisnim ontolokim statusom i formalno-strukturalnom jedinstvenou sutinski se opire svoenju na predmet apsolutne politike instrumentalizacije. Drugim reima, svaki objekat u sadrinsko-formalnom i simbolikom smislu predstavlja mnogo vie od ideoloki podobnog i politiki probitanog ostvarenja kojem je naruilac teio, a u pojedinim sluajevima njegova likovna retorika pre pokazuje nedostatke investitorove politike doktrine, nego to je popularie kao uzornu i opteprihvatljivu. Ideologija se u vokaciji arhitekata izraava u razliitim vidovima. Moe imati informativno-deskriptivnu (kvalifikovanje sopstvene i tuih ideologija), programskomanifestalnu (obrazloena projektivna platforma), apologetsko-kritiku (radikalnu) i poslovno-profitabilnu (pragmatinu) funkciju u njihovoj karijeri. Primarno se ispoljava kao splet idejnih polazita kojima arhitekta podupire koncepcije odreenog stila, manje ili vie se prilagoavajui programskim opredeljenjima naruilaca zgrada i vodeim ideologijama u drutvu. U demokratski razvij...